U zemlji cuda

Oprostimo

— Autor lejdisludjena @ 22:57
Nosim u sebi,problem koji zapravo nisam nikad ni resila. Samo sam ga potisnula duboko u sebi,i nikad nisam ni htela da se suocim sa njim,zapravo nisam imala hrabrosti. A imala sam snage da se zalim i kukam. Kao da ce mi to resiti nesto u zivotu. Ljudi su umorni od zalopojka i kukanja. Ne pomazete ni sebi a ni drugima ,time sto cete se zaliti kako vam nista ne ide u zivotu. Ne kazem da to znaci da bi cak i pred najblizima trebalo da glumimo stene. Niko nije u celini jak i nepokolebiv,i uvek je lakse ,posle neke teske situacije dobro se isplakati,i izbaciti sve iz sebe.Ali onda se takodje moramo suociti sa problemom ,kakve god da je prirode. Naime,shvatila sam da sam iako nisam ja zasluzna za to nesto lose sto mi se dogodilo,za to sto me je jedna osoba duboko razocarala i povredila,tog jednog dana,13. aprila,ipak sam zasluzna za to sto sam sama sebi stvorila kompleks u glavi. I to me psihicki razara ponekad. A kriva sam ,jer nisam smela da pogledam istini u oci,da kazem pa sta ako mi je to uradio,da porazgovaram sa njim o tome,da sam mu samo tad stavila do znanja da mi nije svejedno. Ne da se svetim i da se svadjam,vec jednostavno da kazem ono sto stvarno jesam osecala u tom trenutku. Ne ,umesto da postupim racionalno,ja sam odlucila da zatvaram oci pred istinom,i da dozvolim zaljenje prema sebi samoj. Niko ,ali niko ,nije vredan toga da zbog neke osobe odustanete od stvari koju zelite. I eto,proslo je ne bas puno vremena,ali sa njim vise nisam u kontaktu. Nikad nismo pricali o tome. Ali,zasto bih sad budila proslost. Zatvorila sam oci,i suocila se sa celom situacijom. Presla sam svaki detalj tog dana u svojoj glavi. I setila sam se svakog ruznog osecanja koje sam imala tog dana. Ali onda sam ponovo premotala sliku u glavi,i umesto tuge i besa,namerno sam osetila neverovatnu srecu,i zamislila kako bih ja volela da se ta situacija zavrsila. Eto,to secanje niko ne moze da mi porekne. Mozda nije stvarno,ali niko ni ne mora da zna za njega,zar ne. Proslost je ionako samo proslost. Nekad ume da nas muci previse dugo. A najbolji nacin da je ostavimo iza sebe,nije da je zaboravimo i potisnemo,nego da se setimo ,ali na svoj nacin. Da prihvatimo,i oprostimo. Jer koliko god da nas je taj neko povredio,oprastanjem olaksavamo sebi,a ne njima. Dobijamo neku posebnu moc. Zato,oprostite svima koji su vam ucinili lose,ne cekajte da vam se oni izvine. :) Pozdravvvvvvv

Paranoja i haos nedeljom ujutru

— Autor lejdisludjena @ 11:49
Pokusavam da nadjem svpj problem svoju gresku,jer ja sam krivac,ne mogu vecito da krivim druge. Osecam bes ,osecam ludilo,osecam haos,osecam tu neku paranoju neku psihozu koja se kao ostrica prozima kroz moje srce. Kao da me je neko gurnuo sa litice a ja vec beskonacno dugo padam. I postalo mi je svejedno,jer svakako znam da me na dnu nece sacekati neki mekani dusek ili trambolina. Znam da cu pasti i razneti se u komade. A onda,onda ce sve postati nebitno. Osecam da,sto se vise trudim to sam sve blize propasti. Zasto ne mogu da vidim nesto drugo pred ocima. Uvek je sve isto. Pa cak i ovde,u mojoj glavi. Ne mogu da vidim nista izvan ovog dosadnog ucmalog sveta,praznih ljudi,besmislenih prica. Kao da sam se predala i kao da se utapam u taj svet. A ne zelim to nikako. Mada,sta ja uopste vise i znam. Pustila sam da me sopstveni strah parkira i smesti dozivotno u komfornu zonu,a vrata za izlaz nisam ni trazila. Izgleda da su slike neuspeha i mojih i tudjih previse bile zive da bih mogla da ozivim nesto drugo nesto vece. I tako.. na kraju krajeva,sta znam,mozda je neko bas i ostavio neki mekani dusek na dnu ,mozda ima nade.  :)

Paranoja i haos nedeljom ujutru

— Autor lejdisludjena @ 11:49
Pokusavam da nadjem svpj problem svoju gresku,jer ja sam krivac,ne mogu vecito da krivim druge. Osecam bes ,osecam ludilo,osecam haos,osecam tu neku paranoju neku psihozu koja se kao ostrica prozima kroz moje srce. Kao da me je neko gurnuo sa litice a ja vec beskonacno dugo padam. I postalo mi je svejedno,jer svakako znam da me na dnu nece sacekati neki mekani dusek ili trambolina. Znam da cu pasti i razneti se u komade. A onda,onda ce sve postati nebitno. Osecam da,sto se vise trudim to sam sve blize propasti. Zasto ne mogu da vidim nesto drugo pred ocima. Uvek je sve isto. Pa cak i ovde,u mojoj glavi. Ne mogu da vidim nista izvan ovog dosadnog ucmalog sveta,praznih ljudi,besmislenih prica. Kao da sam se predala i kao da se utapam u taj svet. A ne zelim to nikako. Mada,sta ja uopste vise i znam. Pustila sam da me sopstveni strah parkira i smesti dozivotno u komfornu zonu,a vrata za izlaz nisam ni trazila. Izgleda da su slike neuspeha i mojih i tudjih previse bile zive da bih mogla da ozivim nesto drugo nesto vece. I tako.. na kraju krajeva,sta znam,mozda je neko bas i ostavio neki mekani dusek na dnu ,mozda ima nade.  :)

Tralalalala

— Autor lejdisludjena @ 23:49

Ne bih volela da zaspim ove noci,a da ne uradim nesto,sto ce promeniti sve. Ne mogu da kazem da gajim emocije prema njemu,o ne. Ne moze to bas tako lako,tako jednostavno.Tako eto odjednom. A sa druge strane,zasto ne bi moglo__ Gde pise da ne mogu da osetim nesto prema nekome,a tek tako eto nista nije ni pocelo. A ko kaze da ce uopste i poceti bilo sta. Nije kao da se primim na svakog lika kojeg upoznam,ali ovaj je nekako ostvaio utisak na mene. Mozda sam ja sve to preuvelicala u svojoj glavi,ali stvarno mi se svideo. Dogodio mi se ONAJ momenat. Znate ono,srecete milion ljudi i tako ali koliko se cesto desava da vam sve zaigra u stomaku da srce krene da lupa,da osetite neku neverovatnu energiju,i to eto,samo zbog nekog slucajnog susreta. Ne verujem u slucajnosti. Ni Jung nije verovao. Pa se nekako ogradjujem njim,da ne budu sve prazne price :) I obicno postoji sad taj glupi stereotip,da lik mora prvi da pridje devojci. Zasto bi sve moralo da bude uvek isto,i zasto mi po obicaju sve komplikujemo. Zasto jednostavno ne bih uradila nesto umesto sto kao najveca kukavica sedim i danima cekam da mi nesto posalje. A tako bih eto zelela,samo malo mi uvek fali. Fali mi hrabrosti. I nikako ne mogu da prepoznam sebe,nikad nisam bila ovakva.Sto naumim to i uradim.Nema nikakve fiozofije tu :) Sto sam starija to sam gluplja,i hocu da promenim sve stvarno imam volju da nekako sve krenem ispocetka,ali taj glupi glas u glavi mi ne da mira. Doslo je izgleda vreme da rizikujem i da se resetiram. Obrijem glavu i zaboravim ko sam :)


NECU VISE DA SANJAM,HOCU DA CINIM

— Autor lejdisludjena @ 21:14
Puna sam nekih ideja i misli,ali kada dodje momenat da delujem,ja se blokiram i samu sebe sabotiram. Ne zelim da stojim u mestu i da samo sanjarim po ceo dan. Pogotovo ne sada kada imam nesto,tj za koga da se borim. Kada mi je slika svakog dana sve jasnija. Kada zelim to,jace nego ikada. Zelim njega,za sebe,ali ne znma da li to mogu da imam. Uvek sam mrzela one koji odustaju zbog straha od neuspeha. A primecujem da sam i ja postala jedna od tih ljudi.Sta mi se dogodilo. Ne zelim da budem takva. Hocu da delujem ne da stojim u mestu i da se nadam da ce mi stvari dolaziti same od sebe. To sto sam se par puta razocarala ,ne znaci da sada treba da odustanem od svega. Trebam da vidim cilj pred sobom i da ne dozvolim da mi bilo ko ili bilo sta skloni taj cilj sa vidika. Zelim da pokusam,zelim onako stvarno,i celim svojim bicem zelim to. Posle toliko vremena,konacno neko ko mi se cini tako pravim za mene. Uvek sam bila slaba na nekim prevelikim objasnjavanjima i nekim dubokim recima,i uvek je kod mene sve pisano nekako opste,niakda previse toga nije bilo otkriveno. Hocu da se oslobodim toga.Hocu da se oslobodim svega sto me steze i da krenem da zivom. I ne mogu vise da cekam. Hocu da pobedim sebe samu i uradim to nesto :)

Ostvari brze svoje ciljeve!

— Autor lejdisludjena @ 13:25
Bas sam pre par minuta procitala zanimljiv clanak o ostvarivanju CILJEVA.Uzmite papir,i napisite listu stvari koje hocete da zacrtate sebi,nesto poput novogodisnjih odluka,s tim sto ce za vas danasnji dan biti pocetak nove godine :) i kada zavrsite listu ciljeva koje bi trebali da ostvarite u roku od godinu dana,izaberite odmah jednu stavku sa liste,i pokusajte da je ispunite U ROKU OD 24 SATA,znaci od trenutka kada ste je izabrali. Okrenite novi papir,tu stvaku napisite kao naslov i napisite sve stvari koje bi ste mogli da uradite kako bi ste ostvarili svoj cilj u roku od 24 sata. Radite to svakog dana. Videcete,osecacete se ispunjenije i bolje,a ja vam zelim da za godinu dana sve stvari sa liste budu precrtane,tacnije obavljene. SRECNO!! :)

Skuplam hrabrosti

— Autor lejdisludjena @ 20:33
Isprva,sve mi je delovalo tako nestvarno,znate onaj osecaj,kao zasto bi on uopste zeleo da se vidi samnom,kako ja mogu da mu se svidjam. Uvek sam bila takva,i verujem da sam zbog toga i prpustila i pokvarila vecinu svojih veza. Ne bas sve,ali barem neke za koje sam verovala da mogu da budu nesto ozbiljnije i vece. I problem je u tome sto sam previse i planirala . Ne mozes da isplaniras ceo zivot ,i onda da upadnes u depresiju ,zato sto se stvari nisu odvijale onako kako si planirao. Kao kada sam prosle godine bila smorena i sludjena,zato sto sam se nasla nespremna,i nisam uopste ocekivala da bi moj tadasnji decko mogao da me ostavi. Nisam zelela da poverujem u to i zato sam izgubila dosta vremena. ALi sada zbog toga mnogo lakse prihvatam istinu. Medjutim,koliko god mi bilo svejedno,postoji taj jedan decko,mislim konacno se pojavi neko normalan posle,DVE GODINE,propalih susreta sa raznim kretenima,i nekako ,imala sam dobar osecaj u vezi njega,msilim i dalje imam. I sad,nekako ja ne verujem u te stereotipe da bi muskarac prvi trebao da pridje devojci,i te price,pa ja sam sama primer da je to apsolutno nebitno. I nikad mi to nije bio problem. Ne znam zasto mi je bas sada toliko stalo do toga da ne budem ispaljena. Mislim ,verovatno zato sto jos uvek nisam psihicki spremna na jos jedan poraz. Ali ne mogu vise da cekam. Ne mogu ,nisam tip osobe koji moze tek tako da prepusti sve sudbini. A evo upravo to radim. HAHa cekam neki znak,nesto samo da bih to uradila :) Jao ,zivot je previse kratak zasto bih cekala.Ili mozda da cekam. iLI Mozda ne .Jao ne znam ovo je sve tako smesno i nebitno,ne znam ni zasto uopste pisem sada o ovome. I sta bih mu uopste rekla.

U cemu je fora :)

— Autor lejdisludjena @ 19:02
Kako je dobar osecaj kada nakon svega sto ste prosli i preziveli ,nakon te neke velike emocionalne oluje koja je naizgled razrusila i poslednje svetlo koje ste imali u sebi,uspete da se uzdignete iznad svega i pocnete da pustate u zivot i druge ljude. Ali i dalje ne mogu ,a da ne budem skeptik. Tj,pokusavam da budem skepticna prema svakom novom decku koji pokusa da mi se priblizi,a izgleda da ne mogu ni to. Opet sam dopustila da se previse nadam,i da zavrsim kao i pre. Ispaljena i sama. Cudno je to,kako nista opet nisam naucila. Ali,ovog puta,stvarno nisam nista lose uradila. Ne razumem. Zasto mi se uvek desava isto. Svaka moja prica jednostavno mora da ima ovo u sebi- sve je bilo super,ali onda mi se vise nikad nije javio. Dobro ,preterujem,mozda jos uvek nije nista izgubljeno,ali jednostano,ne mogu vise da lazem sebe da ce biti ok kad nece. Nije mi toliko krivo sto me je tamo neki lik ostavio na cedilu,nego mi je krivo sto se to uporno desava ,a ja ne znam ,ne znam i ne znam da li cu ikad saznati koji je razlog. Sta je to u meni pa svaki ima potrebu da pobegne glavom bez obrzira. Tj ,svaki koji se meni ucini kao ok lik. Ja mogu da se svidim samo likovima koje u zivotu ne bih primetila. A valjda je to tako. Ne moze i jare i pare,zar ne. Ko mi je kriv,kad sam zapravo posmilila da je moguce imati normalnu vezu.ahhaaaha. Ne znam da li mi mozda bog ili univerzum salje znake da treba da odustanem i pomirim se sa tim da cu ostariti sama. Znate kako kazu sto pre prihvatis istinu manje ce boleti. A mozda mi pak salje znake da trebam da odustanem od tih likova jer nijedan zapravo nije za mene. Hm,pa moguce da,ali mogao bi malo da pozuri sa tim sudbinskim susretom,dok ne odlucim da postanem lezbejka :) ahaah

Zmaj koji odnosi teret ovog srca

— Autor lejdisludjena @ 00:08

Nisam uplasena. Gledam tvoju sliku ,sa nekim otuznim izrazom na licu,i testiram sebe. Koliko jos mogu da podnesem. Sada si sa nekom tamo,pedesetom ,stotom,hiljaditom,nebitnom za mene ,devojkom,na listi propalih veza. Ne znam ni zasto sam sada gledala tvoju sliku. Ali,barem sam znala da je poslednji put. Bacila sam samo jedan poslednji pogled na nju. Zurim,nemam vise vremena da razmisljam o tome zasto si izabrao nju ,a ne mene.  Koracam pusto ka tom mestu na koje nikada pre nisam smela da odlutam.... Ta cudna skupina emocija vezanih za  mene ,toliko su me ubedile da sam to ja,toliko su me izludele. I na kraju,sta sam mogla da uradim. Poput papirnog zmaja sa svim svojim i veselim i mracnim bojama,pustila sam te gore,medju oblake,daleko. Stajala sam i gledala kako odlazis. I eto,nikad nisam saznala zasto ona zasto ne ja. I nikad i necu. Uostalom,da li bi  mi zivot stvarno bio laksi kada bih to saznala od njega. Jer ,verovatno se odgovor krije u nekoj debilnoj stvari koja bi me samo razocarala jer bih shvatila da je jos veci debil nego sto jeste ako je to uospste moguce. Ostala sam sama, ali cvrsto na zemlji. Povredjena ,ali treznija nego ikada. Laganim koracima se udaljavam od svega,od tebe ,udaljavam se sasvim dovoljno da mogu sa ove perspektive realno da sagledam sebe,svoje glupe i one druge postupke. A kada se udaljim dovoljno ,videcu i druge ljude na polju neostvaenih snova kako pustaju svoje zmajeve,isto onako kako sam ja to uradila. Tada cu vec biti dobro. Daleko. U miru. Znam to.

 


BLOG kao TERAPIJA

— Autor lejdisludjena @ 23:41
U sitne sate ,sa nekim tripom da me radi kao inspiracija,uzimam tastaturu u svoje ruke i zagrevam prstice. Da napisem nesto interesantno. ne znam zasto,ali ja se uvek prihvatim moje nazovi ljubavi i patnje i o tome bi nekako mogla da pisem danima. Nije kao da me posebno zanima tudje misljenje,oko mojih gresaka i mog zivota,ali nekad je lepo citati nadahnjujuce komentare,i reci podrske od totalnih stranaca. Prosto se osetim tako normalno i tako obicno u citavoj svojoj ludoj i neobicnoj stvarnosti. Nekad je dobar osecaj samo se stopiti u ziveti jedan normalan dan. Kao da sam zaboravila na to. Nekako,bez nekog posebnog razloga,osecam potrbu da se nasmejem.Samo tako da se smeskam.  I dalje sam sama,i nema nikoga posebnog u mom zivotu. Ah,ko da je to bitNO. Iskreno,ne verujem da ce neko drugi i pojaviti skoro u mom zivotu. Nije kao da sam ja jedna od onih ustogljenih i zatvorenih u sebe,nemam problema sa tim. Mogu bez problema da pridjem bilo kome,totalno sam otvorena. :D ahah . Ali problem je sto sam valjda,poklonila vec nekome to srce. Ah ,da poklonila,a pokloni se ne vracaju nije pristojno,.Kako god,nije mi to vise ni bitno. Provela sma godine misleci kako cu biti srecnija u vezi ,od jedne do druge veze ,samo sam razmisljala kako jedva cekam tog nekog posebnog,a uvek se sve zavrsavalo isto. Da bih sada posle toliko vremena,shvatila,da ni ne zelim tog nekog. Ja sam bre dovoljna sama sebi. Shvatila sam da mi je mnogo lepse da uzivam u svojoj slobodi,pa makar to trajalo ne znam koliko,nego da uskacem iz vezu samo zato sto ne mogu da podnesem da budem sama.Verujem da covek u yivotu moze da voli samo jednom,dva puta maksimalno.ALI onako istinski,stvarno,ludo,onako znate ,za ceo zivot.I takve stvari vam se jednostavno dese,dodje taj osecaj neki cudan mnogo,i jednostavno znate.Ne znate sta znate,jednostavno samo znate ,onako za sebe. Ne treba tu puno objasnjenJA.I mislim da se tako nesto desava jednom,dva puta u zivotu. I bas zbog toga,sad evo razmisljam,sto bih forsirala sebe na neke duge veze i gubljenje vremena sa osobama za koje znam da nisu za mene. Cim osetim da nesto nme stima,ja bezim. Slaba sam pri iskazivanju osecanja i tako toga. Bezim,istina. Ali tako valjda i treba da bude smanom. Takva sam ja. I takva u i biti. CMOKKK

Ne pustaj me

— Autor lejdisludjena @ 19:29
I ne znam sto,ti se setio mene. Posle nekog vremena koje je proslo kako se nismo culi,opet si se javio. Iako ti to nisam trazila,otvorio si srce. Nisam bas na to navika od tebe. Ali ,naravno to je bio samo znak slabosti,zar ne.. ne mora ovo nista da znaci,zar ne...Nisam se obradovala kad sam videla da i dalje mislis na mene,ma nisam uopste.  Ne ,nisam citava dva dana bez prestanka mislila samo o tome,ma da kako da ne. Ali i pored svih losih trenutaka koje sam vesto skrivala od celog sveta,i pored svog bola i teskih trenutaka,i pored toga sto si mi toliko nedostajao,pravila sam se hladna i da mi je svejedno. Nekako,nisam smela da dozvolim sebi da pomsili da nisam nastavila dalje,da mi je i dalje stalo. A on ni ne sluti da je jos uvek  jedino za njega ima mesta u mom srcu.  I ne znam kada ce se to promeniti,stvarno ne znam ali nekako ne bojim se.Nemam pojma sta ce se desavati,mozda je ovo bio samo znak slabosti koji ga je prosao,mozda se ovo ponovi par puta pa ce prestati i vise  se nikada necemo cuti.Ali, nasa prica je ostala nedovrsena. A ja sam dala celu sebe,pa i vise od toga,da ucinim nesto iole normalno ,od nas dvoje,i od nase situacije. I nisam uspela. Ali ,onaj koji me stavio u ovu sitaciju,bio to bog ili djavo,ili nesto trece ,nije znao da ja ne mogu da odustanem tako lako od nekoga do koga mi je stalo. A mozda ustvari i jeste znao..Znate kako kazu,bog me ne bi stavio u situaciju koju ne mogu da resim. Svim srcem osecam da nije kraj,i sta da radim to je jace od mene. Ne bojim se da ako pustim malo vremena da prodje ,da ce biti kasno. Ne bojim se da saznam da imas nekoga novog u svom zivotu. Ne bojim se vise nicega,zato sto znam da sam postala jaca kroz ovih godinu dana. Naucila da volim,pa cak i onda kada je najteze,naucila da se izborim sa svim tim bolom,naucila jednostavno da zivim. I to zbog te jedne osobe. I njegova uloga u mom zivotu jos uvek nije potpuna.  Osecam ,sve jace,nesto sto nisam osecala dugo vremena.

Tamo gde je sve pocelo

— Autor lejdisludjena @ 21:17
I shvatim onda, da trebam da prikupim svu snagu koju imam u sebi. Ne da osetim ukus pobede,ne da budem smirena tek kad dobijem ono sto sam trazila,vec da osetim svu ljubav u srcu ,svu ljubav koju nikad nisam ni znala da sam je cuvala ovde,duboko. Da umesto gneva i mrznje ,izadje samo ono najbolje. Ne,ne da budem smirena zato sto znam da ce nekad mozda biti bolje. Radi se o sposobnosti da vidim vise,mnogo vise od ovoga sto mi je sada pred ocima. Da zanemarim sve ,da verujem ,da verujem toliko jako da ta vera razbije i prevazidje ono najgore. Tamo gde sam stavila granice i gde se sve zavrsilo. Eto,a covek nije ni svestan koliko toga krije u sebi. Koliko nije samo...covek,samo anatomija i srce koje kuca.Pustam da se desi ono nemoguce. Stizem do granica koje smo nas dvoje postavili. Gde se ovo malo slomilo na jos manje komada,trenutak gde gubim dah i ne mogu da se ponovo skupim. Trenutak kada pustam suzu,ali tiho sve tise da je niko ne vidi. Mozda nisi ovde sada pored mene,i mozda sam luda,ali u meni je nesto sto pobedjuje svaku silu ,svaku losu misao ,svaku mrznju. Sedela sam i citala te reci utehe. Obicno tada pomislimo na nekoga koga volimo. I posle svega sto je bilo, ja sam opet pomislila samo na tebe. I u meni se iznova upalila ta vatra,i ne da mi da mira. Ko zna,mozda je samo zabluda u pitanju. Necu ponovo pokusavati,u tom sam sigurna. Ali ,samo sam zelela da napisem da te iskreno,iz dubine svoje duse,poput svog najlepseg sna, i dalje volim,i cuvam u nekim mislima... Znam da ovo nikad neces videti,procitati,sta god, ali ja ti svaku svoju rec posvecujem i poklanjam, opet kazem ,mozda sam luda zbog toga,ali nema veze ,rizik je voleti. Mozda je stvarno ,iako mi je tesko da poverujem u to,kraj,ali bez obzira,volela bih da i ti jednom osetis ovoliko topline u srcu,volela bih da i ti nekad zavolis nekoga,na nacin na koji sam volela volim i volecu ..tebe...

Trazeci prave reci

— Autor lejdisludjena @ 09:58
Trazeci prave reci,izrekla sam milion glupih stvari. Ali,one su se posle nekog vremena pokazale kao one prave. Jos sam mlada,jos sam na pocetku. Bojim se da cu se umoriti pre nego sto otkrijem sta je cilj. Sta je moj cilj ,i da li ga uopste imam. Toliko sam pisala o vezama ljubavi. Znate ono,kad se zaljubite,pa ste ubedjeni da je ovaj put bas ono pravo,imate osecaj kao da nikad pre niste ovako voleli,i da nikad vise necete ovako voleti kao sto volite sada. Da,ali sada sam ubedjena da taj osecaj traje dok se ne pojavi neko novi. Sad,naravno sve to zavisi od jacine vase ljubavi prema onom prethodnom tipu. Ukoliko je bilko jako,morace da se pojavi neko bas poseban da bi vas uverio da je bas ovaj put ,,onaj pravi,, ono najjace i ono najbolje :D. Ja sam bila u tolikom kanalu ,da sam skoro zaboravila na to ko sam i sta bila pre nego sto je morao da se pojavi neki kreten koji bi sve to unistio. A onda ,kad malo bolje razmislim,sve se odvilo u pravo vreme,bas u pravo vreme,dobijam moitvaciju i krecem da radim na necemu veoma vaznom,za mene i moju buducnost. A da je npr,on ostao tu,stalno bi smo se svadjali i samo bih o tome razmisljala ko zna kako bi se moj ziovt odvijao. Uglavnom,niko novi se nije pojavio,tj,niko bitan ko bi zaokupio moju paznju ponovo,ali nema veze ,ima vremena za sve... :D

Ma idem dalje

— Autor lejdisludjena @ 14:42
I tako,ponizila sam se. Mozda bi u takvim situacijama covek trebao da se oseca jadno ,povredjeno,i tako dalje. Da,na trenutke sam osetila to. Poraz. Bol. Sramotu. Ali ,zivot je previse kratak. Pa sta ako mi je rekao da ne zeli samnom sve ispocetka. Pa sta ako mi je slomio srce po stoti put. Ja sam barem bila dovoljno hrabra da mu kazem sve sto sam htela. Nikad nisam mislila da cu skupiti hrabrosti,ali jesam. I to sam i htela.Ili sve ili nista. Dobila sam jedno veliko nista. Ali to jedno nista nateralo me da shvatim  da nikad i nije bio za mene. Da poverdio me je jako,i ne zasluzuje me. Ali tog trenutka kada je rekao ,,ne,, osetila sam da je vreme. Vreme da pustim. Trudila sam se i dala sve od sebe da to malo sto smo imali uspe. Izgubila sam svojih najboljih godinu dana od zivota misleci da ce se nesto promeniti. Nadala sam se boljem,a nisam htela da vidim pravu istinu. Mozda mi je zato tako dugo trebalo da ga pitam. Jer sam valjda podsvesvno predosecala kraj. Nikad mi samo nece biti jasno,jer uvek slusam price o tome kada nesto toliko zelis kada se oko necega toliko trudis,na kraju sve ispadne ok. Ja sam godinu dana davala sebe celu. I na kraju mi je ostao kraj. Ostala sam sama. Zaboli me na trenutak,ali onda utisam tu prazninu u meni i utisam samu sebe. Vristim ,da bih uklonila te crne misli. Smejem se da bih uklonila suze sto nadolaze ,ponekad. Necu dozvoliti sebi da zaplacem. Dosta je bilo suza. Necu dozvoliti sebi ,da pustim suzu zbog tebe,VISE NIKAD!

tebi

— Autor lejdisludjena @ 10:17
e cao. ne znam sto ti sada saljem bilo sta ,samo sam htela nesto da ti posaljem. znam da je glupo,ali morala sam. ne znam ni sta bih ti rekla.samo sam htela da ti posaljem poruku. Ne znam ni sto ni kako. osecam se tko retardirano. nedostajes mi. hocu da si sada ovde pored mene,samo da sedis pored mene i da cutimo,cutimo satima. Eto ,samo mi to malo fali. A nemam ni to. znas,postoji milion ljudi sa kojima bih mogla sedeti tako samo sedeti,ali ja ne zelim tih milion ljudi. Ja zelim da ti ,sednes samnom negde ,nebitno gde,i da samo budes pored mene, ne moras me cak ni pogledati. necu ni ja tebe. pravicu se da ne primecujem da buljis u mene. onda,kad okrenes glavu,ja cu pogledati u tebe. Cisto da se uverim da si tu. nista drugo. nemoj dozvoliti da nam se pogledi sretnu,da ti se previse priblizim,onda ces morati da me poljubis. nemoj da me poljubis. onda cu opet razmisljati o tebi danima i satima,opet cu besomucno gledati u telefon i zeleti da je svaka ta poruka od tebe. ja sam u stanju da uradim miliom glupih stvari koje ne vode nikuda,umesto one jedne ispravne. jebiga,nisam kao sav normalan svet,i kao sve ostale devojke. Ja ne mogu da pokazujem emocije pred drugima. A pogotovo ne pred onima za koje bih dala sve. Ne mogu,krenem da se gusim kad trebam nesto tako da kazem. i zato ovaj tekst pisem ovde na blogu,jer sam previse kukavica i previse umorna da bih ti dozvolila da nest ovako cujes od mene. Tako da cu u tvojoj glavi,verovatno zauvek ostati ona hladna i nadrkana,koju nikad nisi mogao da razumes.

Powered by blog.rs