U zemlji cuda

Pokusavam da nadjem svpj problem svoju gresku,jer ja sam krivac,ne mogu vecito da krivim druge. Osecam bes ,osecam ludilo,osecam haos,osecam tu neku paranoju neku psihozu koja se kao ostrica prozima kroz moje srce. Kao da me je neko gurnuo sa litice a ja vec beskonacno dugo padam. I postalo mi je svejedno,jer svakako znam da me na dnu nece sacekati neki mekani dusek ili trambolina. Znam da cu pasti i razneti se u komade. A onda,onda ce sve postati nebitno. Osecam da,sto se vise trudim to sam sve blize propasti. Zasto ne mogu da vidim nesto drugo pred ocima. Uvek je sve isto. Pa cak i ovde,u mojoj glavi. Ne mogu da vidim nista izvan ovog dosadnog ucmalog sveta,praznih ljudi,besmislenih prica. Kao da sam se predala i kao da se utapam u taj svet. A ne zelim to nikako. Mada,sta ja uopste vise i znam. Pustila sam da me sopstveni strah parkira i smesti dozivotno u komfornu zonu,a vrata za izlaz nisam ni trazila. Izgleda da su slike neuspeha i mojih i tudjih previse bile zive da bih mogla da ozivim nesto drugo nesto vece. I tako.. na kraju krajeva,sta znam,mozda je neko bas i ostavio neki mekani dusek na dnu ,mozda ima nade.  :)