U zemlji cuda

Isprva,sve mi je delovalo tako nestvarno,znate onaj osecaj,kao zasto bi on uopste zeleo da se vidi samnom,kako ja mogu da mu se svidjam. Uvek sam bila takva,i verujem da sam zbog toga i prpustila i pokvarila vecinu svojih veza. Ne bas sve,ali barem neke za koje sam verovala da mogu da budu nesto ozbiljnije i vece. I problem je u tome sto sam previse i planirala . Ne mozes da isplaniras ceo zivot ,i onda da upadnes u depresiju ,zato sto se stvari nisu odvijale onako kako si planirao. Kao kada sam prosle godine bila smorena i sludjena,zato sto sam se nasla nespremna,i nisam uopste ocekivala da bi moj tadasnji decko mogao da me ostavi. Nisam zelela da poverujem u to i zato sam izgubila dosta vremena. ALi sada zbog toga mnogo lakse prihvatam istinu. Medjutim,koliko god mi bilo svejedno,postoji taj jedan decko,mislim konacno se pojavi neko normalan posle,DVE GODINE,propalih susreta sa raznim kretenima,i nekako ,imala sam dobar osecaj u vezi njega,msilim i dalje imam. I sad,nekako ja ne verujem u te stereotipe da bi muskarac prvi trebao da pridje devojci,i te price,pa ja sam sama primer da je to apsolutno nebitno. I nikad mi to nije bio problem. Ne znam zasto mi je bas sada toliko stalo do toga da ne budem ispaljena. Mislim ,verovatno zato sto jos uvek nisam psihicki spremna na jos jedan poraz. Ali ne mogu vise da cekam. Ne mogu ,nisam tip osobe koji moze tek tako da prepusti sve sudbini. A evo upravo to radim. HAHa cekam neki znak,nesto samo da bih to uradila :) Jao ,zivot je previse kratak zasto bih cekala.Ili mozda da cekam. iLI Mozda ne .Jao ne znam ovo je sve tako smesno i nebitno,ne znam ni zasto uopste pisem sada o ovome. I sta bih mu uopste rekla.