U zemlji cuda

Jebe mi se

— Autor lejdisludjena @ 14:01
Kakvo zanimljivo jutro. Popila kafu,koja doduse nije imala efekat razbudjivanja kao saznanje.NajnOvije saznanje o samoj sebi,koje se provlacilo s vremena na vreme . A ja sam ga odbacivala,jer nisam verovala. Ni sama vise ne znam u sta. Zasto nam je data tolika moc ako ne umemo da je koristimo i ako ne znamo da mozemo da je koristimo:: pitam se,zasto ljudi misle da je bolje da citavog zivota kao neke picke ostaju u svojoj komfornoj zoni i da misle da ce im nesto pasti sa neba. A onda daju sebi za pravo da se zale kako je sve sranje. Pa da,zivot je sranje, zato sto si i ti sranje. I opet izgubih tok svojih misli. Shvatila sam ,koliki sam manipulator. Toliki sam manipulator da mogu da vas kontrolisem a da toga niste ni svesni. Heh,da. Ali nikome to ne govorim,zato i pisme ovde na blogu da bi ostalo tajna. Moja i vasa. Uglvanom,shvatila sam da ako je zivot stvarno toliko sranje,i ako smo vec svi osudjeni na to jebeno sranje i na kraju ce nas jebeno neko ubiti bila to bolest ili metak,whatever, bicemo samo lesevi. A onda,kada se to desi ,sta onda.::: Zato sam se jednog jutra probudila razmisljajuci o tome kako bih se ponasala da sam mrtva. Da li bi na isti nacin prolazila ulicom,da li bih bila isto obucena kao sada,i da li bih uopste bila obucena. Ima toliko opcija,jednostvano ne bi nas bilo briga. A poenta je ,sto vec nemamo sta da izgubimo. I to sto mislimo da imamo da izgubimo,sve je to varka. Dozvoljavamo necemu trecem da nas poseduje,nas i nas zivot. Budite mrtvi i kontrolisite tog zivog mrtvaca u vama pre nego sto se ugasi i zadnje svetlo.

Ona

— Autor lejdisludjena @ 18:26
Tako je lepa,iako je to poslednja rec na svetu koju bih mogla da kazem za nju. Ovako,naglas. Zato je i pisem ovde. Da bi moje reci zauvek ostale tajna,za sve koji me znaju. Da,stvarno je lepa,i mladja je od mene. I nije glupa,cim je uspela ono sto nijedna sa tobom nije do sada. Pa cak ni ja. A mislila sam da sam nesto drugacija. heh. Ucinila je da se zaljubis u nju. Mozda cak i nesto vise. Ne znam,ali osecam da je tako. Nije samo lepota tu u pitanju,ne. Iako je nikad nisam upoznala. Ona. Ona je ta sa kojom si bio,dok sam ja zivela u zabludi. Sa mnom si zavrsavao,a sa njom pocinjao. Ona nije znala za mene,ja nisam znala za nju. Nisam takodje znala da si sa mnom zavrsavao. Ja sam zelela neki novi pocetak. Slepo ti verovala. Ja sam saznala u medjuvremenu za nju, a ona za mene,verujem nije. Niti ce ikad saznati. I ptam se koliko je devojaka,tamo negde,koje isto tako znaju za nju,za koje ja ne znam,za koje ne zna ni ona,za koje je on zaboravio,za koje ce tek zaboraviti...Pitam se,koliko je samo malo vremena potrebno da prodje da i mene isto tako zaboravi. Mozda vec jeste,kako god. On ,koji se ponasao tako nesmtreno,koji me je toliko povredio,na kraju zavrsava sa idealnom devojkom za njega,a ja koja sam se predala celim srcem,dobijam prazninu. Valjda je to tako. Sta ja tu mogu:::Zar posle svega imam i mrvicu razloga da se i dalje nadam njemu:::Da,mogu da cekam da raskine sa devojkom,ali i da mi sutra dodje i moli me na kolenima,ne bih mu se vise nikad vratila. Ako sam ista shvatila,to je da ne zelim vise da budem neciji plan b. Hocu nekoga ko zeli da mi pokloni svoje sate,i nekoga kome cu biti plan a,neko ko sa mnom nece ni imati potrebe za plan b . A njemu,koji me je slomio,hvala . Bez njega ne bih znala sta zapravo zelim od zivota. I necu da budem ljubomorna.Ljubomorna hahah,ma kakvi,sve je to sada iza nas. Zelim mu od srca sve najbolje i da se zaljubi onako nenormalno,pa da shvati kako je meni bilo zbog njega :)

Mika Antic

— Autor lejdisludjena @ 01:20

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

 Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.

Eto,mislim da je svaki komentar suvisan.. :)


Pa sad ,da vidimo

— Autor lejdisludjena @ 20:25
Prolaze dani,i pocinjem da gubim osecaj za vreme. Nemam para,nemam ni posao.I sto vise to ponavljam sve mi je gore i gore. Ne mogu vise da se sastavim sama sa sobom. I sto vise izgovoaram ovo,sve mi je teze i da zaradim neki novac. I svaki dan mi prodje isto. U vrtlogu dosadnih,mracnih misli. Kao da nista ne mogu da kontrolisem. Osim jedne stvari. Primetila sam,da kada pomislim an tebe, koji si sada daleko od mene,osetim neki mir u srcu. Valjda se hvatam za poslednju stvar ,koju takodje nemam. Ne znam kako da se sastavim, sta da radim kada na vrata bez kucanja krenu da dolaze nenajavljena secanja?Valjda je to samo jedan od nacina da pobegnem od stvarnih problema. Kazu,da ako zelis nesto novo u svom zivotu,moras da pustis ono staro. Sinoc sam bas razmisljala,sta ako nikad ne budem bila spremna? Kako ,covek,uopste moze i da zna da je spreman. A za sebe sam sigurna da nisam cim vec duze vreme nemam nikoga kraj sebe. Jer sam previse kukavica da ista pokusam. Mislim da je bilo dosta,shvatam da moram,ne da moram ,nego da jednostavno zelim da prestanem da zivim u proslosti celog zivota. Hocu ,makar bez icega,da krenem u nesto novo. Necu vise toliko da razmisljam,i da odvracam samu sebe od svake naznake novog. Ko zna,videcemo :)

Oprostimo

— Autor lejdisludjena @ 22:57
Nosim u sebi,problem koji zapravo nisam nikad ni resila. Samo sam ga potisnula duboko u sebi,i nikad nisam ni htela da se suocim sa njim,zapravo nisam imala hrabrosti. A imala sam snage da se zalim i kukam. Kao da ce mi to resiti nesto u zivotu. Ljudi su umorni od zalopojka i kukanja. Ne pomazete ni sebi a ni drugima ,time sto cete se zaliti kako vam nista ne ide u zivotu. Ne kazem da to znaci da bi cak i pred najblizima trebalo da glumimo stene. Niko nije u celini jak i nepokolebiv,i uvek je lakse ,posle neke teske situacije dobro se isplakati,i izbaciti sve iz sebe.Ali onda se takodje moramo suociti sa problemom ,kakve god da je prirode. Naime,shvatila sam da sam iako nisam ja zasluzna za to nesto lose sto mi se dogodilo,za to sto me je jedna osoba duboko razocarala i povredila,tog jednog dana,13. aprila,ipak sam zasluzna za to sto sam sama sebi stvorila kompleks u glavi. I to me psihicki razara ponekad. A kriva sam ,jer nisam smela da pogledam istini u oci,da kazem pa sta ako mi je to uradio,da porazgovaram sa njim o tome,da sam mu samo tad stavila do znanja da mi nije svejedno. Ne da se svetim i da se svadjam,vec jednostavno da kazem ono sto stvarno jesam osecala u tom trenutku. Ne ,umesto da postupim racionalno,ja sam odlucila da zatvaram oci pred istinom,i da dozvolim zaljenje prema sebi samoj. Niko ,ali niko ,nije vredan toga da zbog neke osobe odustanete od stvari koju zelite. I eto,proslo je ne bas puno vremena,ali sa njim vise nisam u kontaktu. Nikad nismo pricali o tome. Ali,zasto bih sad budila proslost. Zatvorila sam oci,i suocila se sa celom situacijom. Presla sam svaki detalj tog dana u svojoj glavi. I setila sam se svakog ruznog osecanja koje sam imala tog dana. Ali onda sam ponovo premotala sliku u glavi,i umesto tuge i besa,namerno sam osetila neverovatnu srecu,i zamislila kako bih ja volela da se ta situacija zavrsila. Eto,to secanje niko ne moze da mi porekne. Mozda nije stvarno,ali niko ni ne mora da zna za njega,zar ne. Proslost je ionako samo proslost. Nekad ume da nas muci previse dugo. A najbolji nacin da je ostavimo iza sebe,nije da je zaboravimo i potisnemo,nego da se setimo ,ali na svoj nacin. Da prihvatimo,i oprostimo. Jer koliko god da nas je taj neko povredio,oprastanjem olaksavamo sebi,a ne njima. Dobijamo neku posebnu moc. Zato,oprostite svima koji su vam ucinili lose,ne cekajte da vam se oni izvine. :) Pozdravvvvvvv

Paranoja i haos nedeljom ujutru

— Autor lejdisludjena @ 11:49
Pokusavam da nadjem svpj problem svoju gresku,jer ja sam krivac,ne mogu vecito da krivim druge. Osecam bes ,osecam ludilo,osecam haos,osecam tu neku paranoju neku psihozu koja se kao ostrica prozima kroz moje srce. Kao da me je neko gurnuo sa litice a ja vec beskonacno dugo padam. I postalo mi je svejedno,jer svakako znam da me na dnu nece sacekati neki mekani dusek ili trambolina. Znam da cu pasti i razneti se u komade. A onda,onda ce sve postati nebitno. Osecam da,sto se vise trudim to sam sve blize propasti. Zasto ne mogu da vidim nesto drugo pred ocima. Uvek je sve isto. Pa cak i ovde,u mojoj glavi. Ne mogu da vidim nista izvan ovog dosadnog ucmalog sveta,praznih ljudi,besmislenih prica. Kao da sam se predala i kao da se utapam u taj svet. A ne zelim to nikako. Mada,sta ja uopste vise i znam. Pustila sam da me sopstveni strah parkira i smesti dozivotno u komfornu zonu,a vrata za izlaz nisam ni trazila. Izgleda da su slike neuspeha i mojih i tudjih previse bile zive da bih mogla da ozivim nesto drugo nesto vece. I tako.. na kraju krajeva,sta znam,mozda je neko bas i ostavio neki mekani dusek na dnu ,mozda ima nade.  :)

Paranoja i haos nedeljom ujutru

— Autor lejdisludjena @ 11:49
Pokusavam da nadjem svpj problem svoju gresku,jer ja sam krivac,ne mogu vecito da krivim druge. Osecam bes ,osecam ludilo,osecam haos,osecam tu neku paranoju neku psihozu koja se kao ostrica prozima kroz moje srce. Kao da me je neko gurnuo sa litice a ja vec beskonacno dugo padam. I postalo mi je svejedno,jer svakako znam da me na dnu nece sacekati neki mekani dusek ili trambolina. Znam da cu pasti i razneti se u komade. A onda,onda ce sve postati nebitno. Osecam da,sto se vise trudim to sam sve blize propasti. Zasto ne mogu da vidim nesto drugo pred ocima. Uvek je sve isto. Pa cak i ovde,u mojoj glavi. Ne mogu da vidim nista izvan ovog dosadnog ucmalog sveta,praznih ljudi,besmislenih prica. Kao da sam se predala i kao da se utapam u taj svet. A ne zelim to nikako. Mada,sta ja uopste vise i znam. Pustila sam da me sopstveni strah parkira i smesti dozivotno u komfornu zonu,a vrata za izlaz nisam ni trazila. Izgleda da su slike neuspeha i mojih i tudjih previse bile zive da bih mogla da ozivim nesto drugo nesto vece. I tako.. na kraju krajeva,sta znam,mozda je neko bas i ostavio neki mekani dusek na dnu ,mozda ima nade.  :)

Tralalalala

— Autor lejdisludjena @ 23:49

Ne bih volela da zaspim ove noci,a da ne uradim nesto,sto ce promeniti sve. Ne mogu da kazem da gajim emocije prema njemu,o ne. Ne moze to bas tako lako,tako jednostavno.Tako eto odjednom. A sa druge strane,zasto ne bi moglo__ Gde pise da ne mogu da osetim nesto prema nekome,a tek tako eto nista nije ni pocelo. A ko kaze da ce uopste i poceti bilo sta. Nije kao da se primim na svakog lika kojeg upoznam,ali ovaj je nekako ostvaio utisak na mene. Mozda sam ja sve to preuvelicala u svojoj glavi,ali stvarno mi se svideo. Dogodio mi se ONAJ momenat. Znate ono,srecete milion ljudi i tako ali koliko se cesto desava da vam sve zaigra u stomaku da srce krene da lupa,da osetite neku neverovatnu energiju,i to eto,samo zbog nekog slucajnog susreta. Ne verujem u slucajnosti. Ni Jung nije verovao. Pa se nekako ogradjujem njim,da ne budu sve prazne price :) I obicno postoji sad taj glupi stereotip,da lik mora prvi da pridje devojci. Zasto bi sve moralo da bude uvek isto,i zasto mi po obicaju sve komplikujemo. Zasto jednostavno ne bih uradila nesto umesto sto kao najveca kukavica sedim i danima cekam da mi nesto posalje. A tako bih eto zelela,samo malo mi uvek fali. Fali mi hrabrosti. I nikako ne mogu da prepoznam sebe,nikad nisam bila ovakva.Sto naumim to i uradim.Nema nikakve fiozofije tu :) Sto sam starija to sam gluplja,i hocu da promenim sve stvarno imam volju da nekako sve krenem ispocetka,ali taj glupi glas u glavi mi ne da mira. Doslo je izgleda vreme da rizikujem i da se resetiram. Obrijem glavu i zaboravim ko sam :)


NECU VISE DA SANJAM,HOCU DA CINIM

— Autor lejdisludjena @ 21:14
Puna sam nekih ideja i misli,ali kada dodje momenat da delujem,ja se blokiram i samu sebe sabotiram. Ne zelim da stojim u mestu i da samo sanjarim po ceo dan. Pogotovo ne sada kada imam nesto,tj za koga da se borim. Kada mi je slika svakog dana sve jasnija. Kada zelim to,jace nego ikada. Zelim njega,za sebe,ali ne znma da li to mogu da imam. Uvek sam mrzela one koji odustaju zbog straha od neuspeha. A primecujem da sam i ja postala jedna od tih ljudi.Sta mi se dogodilo. Ne zelim da budem takva. Hocu da delujem ne da stojim u mestu i da se nadam da ce mi stvari dolaziti same od sebe. To sto sam se par puta razocarala ,ne znaci da sada treba da odustanem od svega. Trebam da vidim cilj pred sobom i da ne dozvolim da mi bilo ko ili bilo sta skloni taj cilj sa vidika. Zelim da pokusam,zelim onako stvarno,i celim svojim bicem zelim to. Posle toliko vremena,konacno neko ko mi se cini tako pravim za mene. Uvek sam bila slaba na nekim prevelikim objasnjavanjima i nekim dubokim recima,i uvek je kod mene sve pisano nekako opste,niakda previse toga nije bilo otkriveno. Hocu da se oslobodim toga.Hocu da se oslobodim svega sto me steze i da krenem da zivom. I ne mogu vise da cekam. Hocu da pobedim sebe samu i uradim to nesto :)

Ostvari brze svoje ciljeve!

— Autor lejdisludjena @ 13:25
Bas sam pre par minuta procitala zanimljiv clanak o ostvarivanju CILJEVA.Uzmite papir,i napisite listu stvari koje hocete da zacrtate sebi,nesto poput novogodisnjih odluka,s tim sto ce za vas danasnji dan biti pocetak nove godine :) i kada zavrsite listu ciljeva koje bi trebali da ostvarite u roku od godinu dana,izaberite odmah jednu stavku sa liste,i pokusajte da je ispunite U ROKU OD 24 SATA,znaci od trenutka kada ste je izabrali. Okrenite novi papir,tu stvaku napisite kao naslov i napisite sve stvari koje bi ste mogli da uradite kako bi ste ostvarili svoj cilj u roku od 24 sata. Radite to svakog dana. Videcete,osecacete se ispunjenije i bolje,a ja vam zelim da za godinu dana sve stvari sa liste budu precrtane,tacnije obavljene. SRECNO!! :)

Skuplam hrabrosti

— Autor lejdisludjena @ 20:33
Isprva,sve mi je delovalo tako nestvarno,znate onaj osecaj,kao zasto bi on uopste zeleo da se vidi samnom,kako ja mogu da mu se svidjam. Uvek sam bila takva,i verujem da sam zbog toga i prpustila i pokvarila vecinu svojih veza. Ne bas sve,ali barem neke za koje sam verovala da mogu da budu nesto ozbiljnije i vece. I problem je u tome sto sam previse i planirala . Ne mozes da isplaniras ceo zivot ,i onda da upadnes u depresiju ,zato sto se stvari nisu odvijale onako kako si planirao. Kao kada sam prosle godine bila smorena i sludjena,zato sto sam se nasla nespremna,i nisam uopste ocekivala da bi moj tadasnji decko mogao da me ostavi. Nisam zelela da poverujem u to i zato sam izgubila dosta vremena. ALi sada zbog toga mnogo lakse prihvatam istinu. Medjutim,koliko god mi bilo svejedno,postoji taj jedan decko,mislim konacno se pojavi neko normalan posle,DVE GODINE,propalih susreta sa raznim kretenima,i nekako ,imala sam dobar osecaj u vezi njega,msilim i dalje imam. I sad,nekako ja ne verujem u te stereotipe da bi muskarac prvi trebao da pridje devojci,i te price,pa ja sam sama primer da je to apsolutno nebitno. I nikad mi to nije bio problem. Ne znam zasto mi je bas sada toliko stalo do toga da ne budem ispaljena. Mislim ,verovatno zato sto jos uvek nisam psihicki spremna na jos jedan poraz. Ali ne mogu vise da cekam. Ne mogu ,nisam tip osobe koji moze tek tako da prepusti sve sudbini. A evo upravo to radim. HAHa cekam neki znak,nesto samo da bih to uradila :) Jao ,zivot je previse kratak zasto bih cekala.Ili mozda da cekam. iLI Mozda ne .Jao ne znam ovo je sve tako smesno i nebitno,ne znam ni zasto uopste pisem sada o ovome. I sta bih mu uopste rekla.

U cemu je fora :)

— Autor lejdisludjena @ 19:02
Kako je dobar osecaj kada nakon svega sto ste prosli i preziveli ,nakon te neke velike emocionalne oluje koja je naizgled razrusila i poslednje svetlo koje ste imali u sebi,uspete da se uzdignete iznad svega i pocnete da pustate u zivot i druge ljude. Ali i dalje ne mogu ,a da ne budem skeptik. Tj,pokusavam da budem skepticna prema svakom novom decku koji pokusa da mi se priblizi,a izgleda da ne mogu ni to. Opet sam dopustila da se previse nadam,i da zavrsim kao i pre. Ispaljena i sama. Cudno je to,kako nista opet nisam naucila. Ali,ovog puta,stvarno nisam nista lose uradila. Ne razumem. Zasto mi se uvek desava isto. Svaka moja prica jednostavno mora da ima ovo u sebi- sve je bilo super,ali onda mi se vise nikad nije javio. Dobro ,preterujem,mozda jos uvek nije nista izgubljeno,ali jednostano,ne mogu vise da lazem sebe da ce biti ok kad nece. Nije mi toliko krivo sto me je tamo neki lik ostavio na cedilu,nego mi je krivo sto se to uporno desava ,a ja ne znam ,ne znam i ne znam da li cu ikad saznati koji je razlog. Sta je to u meni pa svaki ima potrebu da pobegne glavom bez obrzira. Tj ,svaki koji se meni ucini kao ok lik. Ja mogu da se svidim samo likovima koje u zivotu ne bih primetila. A valjda je to tako. Ne moze i jare i pare,zar ne. Ko mi je kriv,kad sam zapravo posmilila da je moguce imati normalnu vezu.ahhaaaha. Ne znam da li mi mozda bog ili univerzum salje znake da treba da odustanem i pomirim se sa tim da cu ostariti sama. Znate kako kazu sto pre prihvatis istinu manje ce boleti. A mozda mi pak salje znake da trebam da odustanem od tih likova jer nijedan zapravo nije za mene. Hm,pa moguce da,ali mogao bi malo da pozuri sa tim sudbinskim susretom,dok ne odlucim da postanem lezbejka :) ahaah

Powered by blog.rs