U zemlji cuda

Od princa ostao samo konj

— Autor lejdisludjena @ 23:33
Vredan je bio trenutak kada sam shvatila da je problem u meni,a ne u ostalima. Kada sam odlucila da ne zelim da trazim u drugima ono sto nemam u sebi. Zasto smo toliko zavisni od nekih ustaljenih normi,okruzeni sa tolikim pravilima,sve je po sablonu. I nekako mi je sve konfuzno u ovom svetu. Kao da sam spavala sto godina i onda se probudila. Samo sto me  nije probudio poljubac princa ,koji je spreman da me odvede u svoje kraljevstvo,nego silina glasova koji su dolazili iz moje glave. Nisu me vise pustili da spavam,da odspavam jos onih klasicnih pet minuta. :)  I sada potpuno vise ne znam ni sta zelim ni sta ne zelim. Nekako,nije mi se dugo desila neka spontana veza,nije me dugo niko ,,muvao,, nije se dugo niko trudio oko mene. Sta je sa muskarcima,pitam ja vas? Zar je toliko tesko prici devojci? Mislim, jesam ja za ravnopravnost i sve to,ali covece, gde je tu ravnopravnost,ako ce sada muskarci cekati da im devojka prva pridje?  Moja situacija je ,nekako prilicno jednostavna,otkad sam izasla iz ludacke faze,a i ludacke kosulje, i otkad sam ,nadam se ,zauvek,zavrsila sa jednim narkomanom. To jeste bilo komplikovano. Ali sve posle njega,bila je ista prica. Resim ja tako da nastavim sa svojim zivotom,ali ispostavi se da to i nije tako lako. Vidjam se ja tako sa nekim likovima,koji mi se ucine skroz okej,nova prilika nova sansa,buducnost deluje prelepo. Ali,mene kao da je neko prokleo. Naime,vidim se sa svakim likom dva puta,i posle toga,zatisje,uz koje obavezno sledi i saznanje da je u medjuvremenu nasao devojku. Ali evo ,ne lazem ,pet puta mi se to desilo do sada. Uvek ista prica. A,imam i par primera, koji nisu nasli devojku,ali posle drugog vidjenja jednostavno izgubimo kontakt,i to je to. U pocetku sam mislila da se potrudim da izvucem situaciju ,ali onda sam shvatila jednu veoma bitnu stvar. Hteli mi to ili ne,svet je pun muskaraca. To sto je me je njih petoro i vise ,u kratkom periodu razocaralo,za mene nista ne predstavlja. Pa ima ih jos pet miliona tu oko mene. Resila sam da necu da izigravam dzentlmena i da jurcam i od svake price pokusavam da napravim bajku,vec cu malo da se odmorim,i pustim vreme da mi pokaze,da li ce se pojaviti neko kome je stalo? A ako mi ni vreme ne pomogne,uzecu stvar u svoje ruke,i promenicu dosta toga sto sam trebala odavno. :)

Istina

— Autor lejdisludjena @ 10:33

Budim se. Otvaram vrata tom velikom svetu. Delic po delic mog starog zivota,stare mene,nestaje... Milsila sam da mogu da budem bilo ko. Da se samo probudim jednog jutra i da izaberem da budem takva osoba. Mislila sam da je teznja ka svom idealu,ka svojoj sopstvenoj isitini ,i svom sopstvu,jedino dobro koje mogu da stvorim dok sam jos uvek ovde na ovom pomahnitalom svetu. Jednostavno je,izaberes misao,i svoris svoju stvarnost. Ali,sta ako je ono u sta verujes ,i za sta se toliko vremena zalazes, samo jos jedna od mastarija izgubljene devojcice,samo deo jednog sna? Ako je toliko nestvarno i slabo,da moze da se porusi u sat vremena? Budim se,i dolazim ispred ogledala. Neka ozbiljnost,neka praznina ocrtava se na mojem licu. Guta me istina. Sta je uopste istina ,sta je stvarnost da li ce to neko ikada moci da objasni pravim recima? I da li su moji ciljevi toliko mali da me neko moze razuveriti u samo sat vremena. Kakvu nam to isitinu nude folozofi cije se mili prozimaju i vise od 2000 godina. Misao koja prezivi put dugacak 2400 goidna ,ne moze biti zanemarena i razbijena u sat vremena. Ona je tu,svuda oko nas,a nas je izbor da li cemo je osuditi kao utopisticku i vrednu osude. Da li ona u sbei nudi samo totalitarizam i kontrolu celokupnog ljudskog roda,da li je misao iz tog vremena mogla jedino da bude inspiracija nacistima ,ili nesto vise od toga? Budim se,i necu da prihvatim to.  Covek sam koji nece da prihavti samo jedan put,samo jedan izbor, budim se i trazim svoju istinu. Budim se i stvaram svoj svet. Milsila sam da mogu da budem bilo ko. Sada uopste ne sumnjam u to. 

 


Hraborst ili ludost?

— Autor lejdisludjena @ 01:06

Htela je da se ubije zbog njega. Popila je previse lekova i zavrsila u bolnici. Prebacice je na psihijatriju.. Govorila mi je drugarica,a ja sam govorila kako ne mogu da verujem. Hrabrost ili ludost? Ili previse tuge koju nazivamo depresijom??   Zapravo,mogla sam da poverujem. Zapravo,razumela sam tu devojku vise nego sto je iko mogao da je razume. Nisam ja usamljena,vidjam se sa drugim ljudima,ne placem vise,kao nekad. Ne placem uopste. Ali danas,kada sam saznala za to,setila sam se sebe. Zato sam razumela.  Jer pre godinu dana u ovo vreme,i ja sam prolazila kroz tu fazu. Htela sam da uradim isto. I pokusala sam,bila sam sasvim sigurna u to. Samo sam jednoj osobi rekla za to,i njene suze su me naterale da shavtim da cu ipak nekome nedostajati. Nikad otvoreno nisam mogla da pricam o tome. Nikad... Zato sto previse boli. Ne sama cinjenica da sam htela da zavrsim sa svojim zivotom,vec taj period mog zivota,tih par meseci,najbolnijih meseci mog zivota,kada nisam mogla da se suocim sama sa sobom. A sto je najgore od svega,nisam bila svesna cinjenice da sam stvarno htela da se ubijem. Tek sada kada sa ove distance razmisljam o tome,shvatam kroz koliko tezak period sam prolazila,a koliko nisam htela da trazim pomoc. Mislila sam da mogu sama da proguram sve to. A retko ko moze. Eto,i to je sada iza mene,ostale su samo nocne more koje me cesto prate. Muce,i kidaju. Pitam se nekad,da li i on mene nekad sanja?? NEDOSTAJE MI BOZE ,NEDOSTAJE MI VISE NEGO STO JE IKADA IKO MOGAO. A inat radi svoje. Necu mu nista reci. Niti smem,niti mogu. Jer da to uradim,to bi samo iz mene usamljenost govorila. Proslo je mnogo njih kroz moj zivot,ali ne zelim ja sve njih necu i ne mogu,hocu samo tebe. Mislila sam posle godinu ipo dana proci ce,ali zalud. Kako vreme ide,sve je gore i gore. Ali danas za razliku od prosle goidne prihvatam cinjenicu da sam osudjena da ga volim volim tako jako,tako bezuslovno,a da ga nemam pored mene .Boze,koliko ga volim. VOLIM GA,volecu ga,dok ne sklopim oci zauvek. Iako on to ne zna,ni ne sluti. Srecan je negde sa njom,a mene se mozda seti ponekad. Koliko ga volim....


Jel vreme??

— Autor lejdisludjena @ 01:18

Nisam izgubljena. Nisam luda. Sasvim sam svesna da nisi moj,i sta sad? Pomirila sam se sa tim. Daleko su ta vremena kada sam verovala da sam ti zapravo bila nesto vise osim puke zajebancije. Ne,ne zamisljam tako ponekad ,dok se vozim autobusom,da ces uci bas na toj stanici i da ces se iznenaditi sto me vidis. Da ces sesti pored mene i nasmejati se ,onako cudno. Ne,ne prolazi mi svaki put slika kroz glavu kada prodjem pored te stanice... Ja koja vristim od smeha,a ti lezis na putu. Ne, nisam uopste ljubomorna kada cujem da ste srecni zajedno. Ne,ne,ja sam u redu. Ovo je o meni,ne o tebi. Ne,retko se setim tebe. Ne, ne ,ne ,bezi iz moje glave dosado. Nisi ti kriv,vec ja,ona ja koja ima sulude ideje. Koja i dalje ponekad ,ocekuje neki poziv ili poruku od tebe. A ,polako dolazi ono cega sam se bojala. Ono cega sam se bojala vise od svake svadje,od svakog naseg beznacajnog susreta,od svakog tvog iskoriscavanja mene. Dolazi zatisje. Ignorisanje. Moje ignorisanje tebe ,za koje mi je potreban veliki napor,ali dajem sve od sebe,kontrolisem se nekako. A tvoje ignorisanje mene,jer zaboravljas. Zaboravljas delic po delic,te zagonetke koja nas je vezivala dugo. Nema nista gore od tisine. Nisam verovala da ce stvarno doci ti dani,kada ce secanje na tebe izazvati samo ravnodusnosT. Drzi me,drzi me cvrsto. Kada bi samo znao koliko sam te volela. Koliko bih mogla da te volim jos vise nego sto sam te ikada volela. Vise ljubavi nego sto mogu da podnesem,toliko bih bila u stanju da ti ljubavi dam. Steta sto je to izgleda bilo rezervisano samo za tebe... Jer ko god da se pojavi,ostavi me ravnodusnom. U svakom trazim tebe ,mali delic tebe. Mislim ne trazim vise, dosta mi je traganja. Jebiga,ne mogu sve price o ljubavi da se zavrse srecno,ali moraju da se zavrse. Ova moja je odavno gotova,a ne znam sto pisem o njoj. Kad je nema. Pa dobro ,i Mocarta su slusali tek posle njegove smrti,i o Platonu i dan danas raspravljaju. Mozda nismo istrajali u toj ljubavi,mozda vise necemo moci nikad da je osetimo, ni prema kome kao onda kada smo je osecali jedno prema drugom,ali sada sigurno znam da ce kroz moju pricu ,kroz svaki jesenji letnj prolecni i jesenji vazduh,kroz svaki zalazak i izlazak sunca ,ona ziveti ziveti ,i mozda ,nadam se ,naci put do neka druge dve izgubljene duse. 


jess

— Autor lejdisludjena @ 20:46
Nemojte da cekate inspiraciju,jer vam ona mozda nikada nece doci. Ovo sam cula pre neki dan na jednom od predavanja. Mislim da bolji savet nisam mogla da dobijem. Nije me bilo dugo,ni sama  ne znam sto, lenjost pretpostavljam,a da sam ovaj tekst pisala nekoliko dana ranije sigurna sam da bih napisala da nisam imala inspiraciju. Ne kazem da ona ne postoji,da nekome ko stvara bilo sta ne treba neko veliko nadahnuce,ali velikim delom je to nadahnuce i inspiracija samo izgovor da ne krenemo u akciju ,da ostanemo zakopani tu gde jesmo. Zato sam sela sto pre sam stigla i krenula da pisem. Ovih dana bila sam prilicno NE svoja. Bila sam neispavana,nervozna ,mrzovoljna. Ali i u moru tih stvari koje su me potpuno nervirale koje su mi dosadjivale,izmedju obaveza i malo sloobdnog vremena koje sam provela troseci na anebitnw stvari,ipka sam zahvalna na dve. Sto mi novi nametnuti tempo zivota na koji se jos navikavam ,nije dozvolio da razmilsjam o osobama koje nadam se vise necu ni morati da se trudim da ih teram iz svojih misli,ali i zbog toga sto se samo odjednom,pojavio neko ko mi ulepsava ove vec  toliko zute jesenje dane. :) Nista jos tu nije kristalno jasno,daleko od toga. Ali zar i mora da mi bude? Jedino sto znam jetse da mi je prijatno da provodim vreme sa njim,i da zelim da nastavim to da radim,i nije mi ni bitno sta ce i kako ce dalje biti.  I tako samo odjednom,kada se nisam uopste nadala nicemu. Bas kada sam pcela da verujem da nema vise nade za mene ahahha,sve se promenilo :) 

Powered by blog.rs