U zemlji cuda

Nemojte da cekate inspiraciju,jer vam ona mozda nikada nece doci. Ovo sam cula pre neki dan na jednom od predavanja. Mislim da bolji savet nisam mogla da dobijem. Nije me bilo dugo,ni sama  ne znam sto, lenjost pretpostavljam,a da sam ovaj tekst pisala nekoliko dana ranije sigurna sam da bih napisala da nisam imala inspiraciju. Ne kazem da ona ne postoji,da nekome ko stvara bilo sta ne treba neko veliko nadahnuce,ali velikim delom je to nadahnuce i inspiracija samo izgovor da ne krenemo u akciju ,da ostanemo zakopani tu gde jesmo. Zato sam sela sto pre sam stigla i krenula da pisem. Ovih dana bila sam prilicno NE svoja. Bila sam neispavana,nervozna ,mrzovoljna. Ali i u moru tih stvari koje su me potpuno nervirale koje su mi dosadjivale,izmedju obaveza i malo sloobdnog vremena koje sam provela troseci na anebitnw stvari,ipka sam zahvalna na dve. Sto mi novi nametnuti tempo zivota na koji se jos navikavam ,nije dozvolio da razmilsjam o osobama koje nadam se vise necu ni morati da se trudim da ih teram iz svojih misli,ali i zbog toga sto se samo odjednom,pojavio neko ko mi ulepsava ove vec  toliko zute jesenje dane. :) Nista jos tu nije kristalno jasno,daleko od toga. Ali zar i mora da mi bude? Jedino sto znam jetse da mi je prijatno da provodim vreme sa njim,i da zelim da nastavim to da radim,i nije mi ni bitno sta ce i kako ce dalje biti.  I tako samo odjednom,kada se nisam uopste nadala nicemu. Bas kada sam pcela da verujem da nema vise nade za mene ahahha,sve se promenilo :)