U zemlji cuda

Budim se. Otvaram vrata tom velikom svetu. Delic po delic mog starog zivota,stare mene,nestaje... Milsila sam da mogu da budem bilo ko. Da se samo probudim jednog jutra i da izaberem da budem takva osoba. Mislila sam da je teznja ka svom idealu,ka svojoj sopstvenoj isitini ,i svom sopstvu,jedino dobro koje mogu da stvorim dok sam jos uvek ovde na ovom pomahnitalom svetu. Jednostavno je,izaberes misao,i svoris svoju stvarnost. Ali,sta ako je ono u sta verujes ,i za sta se toliko vremena zalazes, samo jos jedna od mastarija izgubljene devojcice,samo deo jednog sna? Ako je toliko nestvarno i slabo,da moze da se porusi u sat vremena? Budim se,i dolazim ispred ogledala. Neka ozbiljnost,neka praznina ocrtava se na mojem licu. Guta me istina. Sta je uopste istina ,sta je stvarnost da li ce to neko ikada moci da objasni pravim recima? I da li su moji ciljevi toliko mali da me neko moze razuveriti u samo sat vremena. Kakvu nam to isitinu nude folozofi cije se mili prozimaju i vise od 2000 godina. Misao koja prezivi put dugacak 2400 goidna ,ne moze biti zanemarena i razbijena u sat vremena. Ona je tu,svuda oko nas,a nas je izbor da li cemo je osuditi kao utopisticku i vrednu osude. Da li ona u sbei nudi samo totalitarizam i kontrolu celokupnog ljudskog roda,da li je misao iz tog vremena mogla jedino da bude inspiracija nacistima ,ili nesto vise od toga? Budim se,i necu da prihvatim to.  Covek sam koji nece da prihavti samo jedan put,samo jedan izbor, budim se i trazim svoju istinu. Budim se i stvaram svoj svet. Milsila sam da mogu da budem bilo ko. Sada uopste ne sumnjam u to.