U zemlji cuda

Jedan ovako iskren tekst

— Autor lejdisludjena @ 20:28
Htela sam,vise od svega na ovom svetu,da budem tvoja devojka. Ali,neke su stvari vece i jace od te moje zelje. Jaca sam ja,i jaci si ti. I ta jebena tvrdoglavost. Rekla sam ti,onako bez trunke ustezanja,imas svoju devojku,mozes i nju da jebes. Meni si nebitan. Bilo je to veoma hrabro,tj te reci koje su izletele iz mojih reci. Ali koliko god da sam to sa sigurnoscu i samouverenoscu izgovorila,ne mogu da kazem da sam to u potpunosti mislila. Ali eto ,resila sam da tako mora. Htela sam da budem tvoja devojka,ali sam cesto znala da zaboravim da ti vec imas jednu. I sta meni znaci to tvoje ,,meni ona nista ne znaci,, kad ti ne bih verovala ni da mi kazes da je sad jesen. I osecala sam se tako jace tako sigurnije posle toga sinoc, ali danas,danas shvatam da nakon svega,ja sam ipak ta koja nikad i nije bila iskrena. Sinoc sam pomislila,kraj,ovo je kraj,ovog trenutka je vec drugacije. Imam taj neki osecaj. Ali ne kao do sad,onaj osecaj beznadezne zaljubljenosti. Ne,ovo je vise neki previse dobar osecaj, kao da mi celo telo porucuje da ce nesto da se desi. Nesto veliko. Oduvek sam htela da budem tvoja devojka. Pitam se da li ce to ikad prestati. Sve vezano za tebe. Sigurna sam da hoce ,jednog trenutka,sve ce prestati.

Vidi me sad!

— Autor lejdisludjena @ 10:40
I tako,slomila sam ga. Ne on mene,ja njega. I dalje se cudim sama sebi. Utisala sam svu tu ljubav koja je nekako ,ne znam kako ,ostala u meni,i odlucila da mu se suprotsavim,i da ga oteram od sebe. Ali morala sam bilo je jace od mene. Smucilo mi se da se cujemo samo kada mu dosadi njegova devojka,i da se osecam kao necija rezerva. Cak sam isla toliko daleko u svom monologu,da monologu jer je on ostao bez teksta ,nije ocekivao to od devojke koja je sve vreme bila uz njega. Ali rekla sam svasta,toliko sam ga slomila,da mi je na kraju rekao kako mu devojka nista ne znaci,kako je hteo da nesto bude izmedju nas,i mi i mi i mi. Rekla sam mu ne postojimo mi ,i  ne postoji nas. Ne postojimo ja i ti. Ne postoji nista izmedju nas niti ce ikad vise biti. Pricala sam ja dugo, reci su same dolazile nisam vise znala odakle,kao da to nisam bila ja. Nikad nisam bila tako hrabra,i tako hladna sa njim. Osetila sam kako postaje sve manji i manji,osetila sam kako me napusta. Shvatila sam tog trenutka istinu koja mi je bila potrebna. Da nije dovoljno snazan da bi me uhvatio,da nije vredan devojke kao sto sam ja,i da je vreme da svoje vreme posvetim nekome ko to zasluzuje. Tacka .

hehe

— Autor lejdisludjena @ 14:34
U toj gomili nebitnih lica,prepoznala sam njegovo. Dva stara druga,dva stara neprijatelja,dva stara ... Proslost je samo ono sto je ostalo od nas dvoje. A opet,put me je naneo ka njemu,opet. Koliko sam samo puta razmisljala kako cu ga sresti,kako cu se osecati,sta cu reci. I sve mi se to sada odigravalo pred ocima. Uhvatio je moj pogled. Promenio mu se izraz lica. Drago mu je sto me vidi,ili je to onaj smesak kada ti je neprijatno? Krecemo se jedno prema drugom. Ja prebledela i promenila na licu hiljadu drugih boja,ali se nista nije primetilo od sminke. Dobro je ,izgledam odlicno danas,jedina misao koja uspeva da mi prodje kroz glavu izmedju tutnjave i teskih otkucaja i koraka koji me gutaju. To su bile najduze sekunde u mom zivotu. I sta sad,glupo cao ,sta ima otkud ti? U mojoj glavi to je izgledalo kao u filmovima,trcim i bacam mu se u zagrljaj,veliki strasni poljubac,ta strast koja ne moze da se obuzda,i ti glupi filmovi koji me navode da razmisljam o stvarima koje se nikada nece desiti. Da,desio se glupi poljubac u obraz glupo cao,glupo otkud ti,glupo sta ima. Da me neko sa strane posmatra ,pomislio bi  da izgledam sasvim normalno,i da je ovo sasvim normalna situacija. Tako je izgledalo,da. Ali u mojoj glavi ostalo je potpuno drugacije secanje ovog dogadjaja obojeno panikom ,i padom pritiska.  Kad se tad nisam onesvestila. . . Milion puta sam htela da se ne osecam ovako,ali jebiga. Ni vreme,ni daljina ,ni tisina,nista ne moze da promeni i izbrise ovo osecanje. Pre bih rekla bolest. Nakon naseg kratkog susreta ostalo je pregrst dogovora i obecanih poziva i poruka,i ja ,sasvim u transu,ja u soku,ja u panici. Ja ,opet vracena na stari put. Zar me neko kaznjava kad mi ovakve susreta ,,sasvim slucajno,, namece. Zar cu se ja opet usuditi da cekam pored telefona,ili da prva posaljem poruku. Zar cu dozvoliti opet sebi da se nadam. Ipak,ovog puta nesto je bilo drugacije. Nakon godina borbe sa njim i sa samom sobom,shvatila sam da ne zelim da kaznjavam sebe. Da je bilo sudjeno,da smo mogli da istrajemo zajedno,ne bi tog dana na ulici stajalo dvoje poznanika i izgovaralo to glupo otkud ti...Bilo bi to dvoje ljudi koji se drze za ruke,i zajedno koracaju. 

Powered by blog.rs