U zemlji cuda

WE HAD TODAY

— Autor lejdisludjena @ 20:16

I ne znam da li je to bila slucajnost da bas tog dana poverujem u onu recenicu.,,Bog me ne bi stavio ni u jednu situaciju koju ne mogu da resim.,, Zasto sam bas ovih dana ,kada sam mislila da  cu ga preboleti ,procitala jednu veoma pametnu misao Eriha Fromana. O tome kako verovanje zahteva hrabrost. Voleti nekog,znaci procenjivati neke vrednosti kao najvise,i staviti sve na kocku zbog tih vrednosti. I u meni kao da je poput voza protutnjala ona stara dobra poznata misao ,,Zivot je previse kratak,sta ja ovo radim?,,  Zasto bezim ,i pokusavam da zastitim sebe,ako znam da sam jedino istinski srecna bila pored tebe?Zasto ne bih pokusala da rizikujem,i verujem u cudo,pa sta mi bog da... Niko me ne bi razumeo,svi bi mislili da sam luda sto hocu ponovo da budem sa tobom. A ja ,znam da postoji razlog. Znala sam i pre godinu dana kada sam te prvi put srela,kada sam te prvi put pogledala u oci. Jos tada sam znala da ovo nije obicna prolazna veza. Nikad mi se do sad nije desilo da jednostavno osetim nesto toliko jako. Da prodjem sve ovo sto sam prosla i da je i dalje isto,U meni je sve isto. I sa njim,kakav god da je,ja bih isla do kraja. I sta god da se desi,u meni ce sve ostati isto. Rano je da pricam o dalekoj buducnosti,ko zna,ali sigurna da covek u zivotu ovako voli samo jednom. 

 


SAN

— Autor lejdisludjena @ 11:35

Sanjala sam ga ponovo. Sanjala sam nas dvoje,sunce,slobodu.Lezimo zagrljeni na sred puta.Razogovori puni obecanja,puni iskrenosti.Nasi zajednicki planovi. Verujem mu .Ovog puta stvarno. Upoznajem ga sa svojim roditeljima. Vidim poglede pune osudjivanja,pune neodobravanja. Ali ne,ne cujem,ne vidim nista. Osecam samo da me on drzi za ruku,da je tu,da zelim da tako ostane zauvek. Zraci sunca koje nismo videli odavno. Nigde nicega,samo prolece,samo radjanje nekog novog zivota. Mi na putu. Odjednom ustajes i moras da krenes.Zar vec,pitam te tuzno.I krecem sa tobom,da te ispratim. Ali odjednom,rke nam se razdvajaju. Nestaje sunce,nestaje prolece. Odjednom pucnjevi svuda okolo. Vojnici,tenkovi,oruzje,bombe ,eksplozije,mrak. Nestajes. Izgubljeno bezim. Otvaram oci i budim se.

 


Da li ljubav pobedjuje sve?

— Autor lejdisludjena @ 14:38

 Nisam ga videla mesec dana. I tako,pokusavam samu sebe da ubedim da je gotovo,ali dobro znam da nije. I nesto u meni,ne da mi da kazem ,,kraj,,. I ne zelim. Zasto bih? ne zelim i ne zelim i bas me briga i da propatim neka patim koliko god jos treba mene vise nije briga ja osecam nesto sto nikad nisam pre i sada sam sigurna.Sigurna sam da se ovako voli samo jednom u zivotu. A zivot je previse kratak. Neka izgubim sve nema veze neka umrem neka me neko ubije neka mi srce sada prepukne nije bitno. Mogu sve da izgubim zato sto se ne bojim. Jer sam dozivela i dobila priliku da nekoga istinski zavolim i volju da se borim za njega do smrti.


KOSMOS

— Autor lejdisludjena @ 09:13

Ne mogu ti obecati nista posebno. Nikakvo posebno zadovoljstvo. Nista,sto bi tebe moglo da zanima. Mozda tebi necu biti nimalo zanimljiva. Samo prosecna,ista kao ostale. A,vidis ,ja sam ipak odlucila da ti budem nesto vise. Da budem sebicna i da te ne delim ni sa kim. Da te cuvam samo za sebe. Da nikome nikad ne kazem,da si ustvari samo moj. Da cutim i da te cekam. Jer znam da ces jednom doci,da cu te ponovo zagrliti i da ce sve biti ok. Ne,nemoj nista da i obecavas. Ne zelim da cujem rec zauvek...Ne zelim. Nismo mi ti koji treba da je kazu. Iako svaki trenutak proveden sa tobom ,istog trenutka postaje vecnost. Pa tako da ,cak i da te ne drzim blizu sebe,uvek cu imati,tamo gore,poput kofera spakovane,medju zvezdama,samo nase uspomene... 

 


Never trust a junkie

— Autor lejdisludjena @ 11:32

  I odjednom shvatim. Sav taj bol,svaka ta suza koju sam prolila,svaki dah koji si mi oduzeo,svaki otkucaj srca,svo to kidanje...sav taj bol. Bilo je vredno,znas. Jer sam uspela da shvatim koliki sam idiot bila sto sam zavolela jednog narkomana. Da,to je moja tragicna prica. I sto je najgore,znala sam sve od samog pocetka,ali bila sam dovoljno luda i glupa da te prihvatim takvog kakvog jesi,umesto da uradim ono sto bi vecina njih na mom mestu ucinila. PObegla glavom bez obzira. Ali vreme je prolazilo,i sada je kasno. Oni koji nisu doziveli ovako nesto,nikad nece moci da znaju zaista..kakav je ovo osecaj. Kakav je ovo bol. I govore mi svi,pusti ga,nije on za tebe,unistice ti zivot,pusti ga... I ja se pravim jaka. Pravim se pred drugima. Pravim se da je on za mene odavno vec mrtav. A i dalje se cujem sa njim. Nije da nisam pokusala. Jesam ,i to mnogo puta. Setim se svega,i smiirm samu sebe kako ce proci ,kako cu zaboraviti, shvatim da sam pogresila,ali onda za nedelju,dve ,kao da zaboravim razlog zbog kojeg treba da nestane iz mog zivota. I sve tako u krug.  Ja nikad nisam zelela da ga menjam. Nikad nisam ni pomislila da pokusam. Ne zelim to. Mogu me svi osudjivati,ali kazem, dok se ne nadjes u takvoj situaciji,ne mozes da znas nista. Ne mozes da shvatis zasto je to tako. Jer,srce ne bira,nekad se neke stvari jednostvano dese. Ovim tekstom sam samo htela da kazem ,da pametan uci na tudjim a budala na svojim greskama. Ne dozvolite nikad,nikad da osetite nesto vise od zaljenja prema nekom narkomanu. Bicete povredjeni. I to jako. Zivot ne moze da ostane isti. Nikad vise... 

 

 


Powered by blog.rs