U zemlji cuda

  I odjednom shvatim. Sav taj bol,svaka ta suza koju sam prolila,svaki dah koji si mi oduzeo,svaki otkucaj srca,svo to kidanje...sav taj bol. Bilo je vredno,znas. Jer sam uspela da shvatim koliki sam idiot bila sto sam zavolela jednog narkomana. Da,to je moja tragicna prica. I sto je najgore,znala sam sve od samog pocetka,ali bila sam dovoljno luda i glupa da te prihvatim takvog kakvog jesi,umesto da uradim ono sto bi vecina njih na mom mestu ucinila. PObegla glavom bez obzira. Ali vreme je prolazilo,i sada je kasno. Oni koji nisu doziveli ovako nesto,nikad nece moci da znaju zaista..kakav je ovo osecaj. Kakav je ovo bol. I govore mi svi,pusti ga,nije on za tebe,unistice ti zivot,pusti ga... I ja se pravim jaka. Pravim se pred drugima. Pravim se da je on za mene odavno vec mrtav. A i dalje se cujem sa njim. Nije da nisam pokusala. Jesam ,i to mnogo puta. Setim se svega,i smiirm samu sebe kako ce proci ,kako cu zaboraviti, shvatim da sam pogresila,ali onda za nedelju,dve ,kao da zaboravim razlog zbog kojeg treba da nestane iz mog zivota. I sve tako u krug.  Ja nikad nisam zelela da ga menjam. Nikad nisam ni pomislila da pokusam. Ne zelim to. Mogu me svi osudjivati,ali kazem, dok se ne nadjes u takvoj situaciji,ne mozes da znas nista. Ne mozes da shvatis zasto je to tako. Jer,srce ne bira,nekad se neke stvari jednostvano dese. Ovim tekstom sam samo htela da kazem ,da pametan uci na tudjim a budala na svojim greskama. Ne dozvolite nikad,nikad da osetite nesto vise od zaljenja prema nekom narkomanu. Bicete povredjeni. I to jako. Zivot ne moze da ostane isti. Nikad vise...