U zemlji cuda

Meseci i distance

— Autor lejdisludjena @ 18:08
Trebaju mi prekretnice u zivotu,kako male tako i one vece i bitnije. I sinoc sam shvatila to dok sam u polu snu razgovarala sa osobom sa kojom definitivno nisam trebala. Sada,nakon dve godine  gluposti i sranja u mom zivotu koje je ON izazvao,nekako drugacije gledam na te iznenadne pozive,prilazim njihovom razmatranju sa blage distance ,distance kakva  je recimo izmedju Beograda i Pariza,dakle od 600km,oprilike,tacno ga nisam videla 6 meseci sto znaci jedan mesec nevidjanja 100 km distance. I on je u meni napravio tih 600 km distance ,a da toga verujem nije ni svestan. Za razliku od svih proslih najava nasih propalih pocetaka,ovoga puta bila sam spremna na klasicno stanje u mojoj glavi srcu. Bila sam spremna na napade panike i neki sizofreni glas koji ce mi dovikivati na svakih deset minuta.. Ovoga puta ce sve biti drugacije. Niti smatram da je ovo pocetak bilo cega,niti smatram da se osoba poput njega moze promeniti. Stvar je u tome sto sam se ja promenila,na bolje nadam se :D Pa zato sada mogu da dopustim i svom razumu da nesto odluci u celoj ovoj situaciji. Nisam osoba koja veruje u sudbinu i cudan splet okolnosti,ali sam ovako nesto predosetila. Intuicija ,sta li je. Znala sam da se nesto sprema,jer jos od petka imam tu neobjasnjivu mesavinu ludila i proleca i neke kao opijenosti,sa malo panike u sebi.  kAO STo sam na pocetku rekla,trebaju mi prekretnice u zivotu. Dosadilo mi je da stalno cekam isto,a to nikad ne dobijam. Nisam vise klinka koja ce trcati cim joj zazvoni telefon u pola noci samo da bi se videla sa njim. Ta klinka je ostala u kuci zaborava ,negde daleko,u svom vecnom snu,prepustila je mesto malo drugacijoj devojcici da gradi novi put u ovoj surovoj,blago receno krvavoj bajci :D

Sta je to dom?

— Autor lejdisludjena @ 17:55
 Dom,predstavlja recimo ,fizicki ogranicen prostor ,sa nama poznatim namestajem i poznatim ljudima. Mesto gde se osecate sigurno,uglavnom je tako. Kada se osecate kao govno,i ne mozete da se nosite sa necim,uvek imate dom. Cak i kada vas svi iznerviraju,i nije vam ni do cega,znate da ce vas krevet i dalje biti udoban,osim ako se ne slomi,naravno. Miris domace kuhinje,domace kafe,mesto gde nema foliranja i pretvaranja. Gde cete uvek biti lepi,cak i kada ste bez sminke,sa nove tri bubuljice,bas tu na vidljivom mestu. Bas sa tom novom sedom,zbog koje ste vezali kosu u rep,jer nemate vremena da odete do frizera :D. Ali,domovi cesto nisu za ceo zivot,domovi su nesto sto cemo tokom zivota prpomeniti vise puta. Da li je sigurnije traziti dom u tom fizicki ogranicenom prostoru,ili u nekoj drugoj osobi. Ja sam naravno,daleko od braka i osobe sa kojom cu provesti ceo zivot,mislim bar za sada imam takvo misljenje.Ali pisem ovo,ne iz razloga sto mislim da sam srela oosbu koja za mene predstavlja dom,nego bas zato sto sam se ovih dana osecala previse ,homesick,osecala sam preveliku nostalgiju za domom iako sam osecajuci tu nostalgiju ja zapravo bila kod kuce sve vreme. Radi se o tome,da osecam neku prazninu u sebi vec neko vreeme koju pokusavam da odstranim na sasvim glupe i nezrele nacine,i naravno nema dejstva. Kada se povlaci ta granica izmedju nezrelog klinackog ponasanja i ponasanja zrele odrasle osobe. Ta praznina koju osecam stvara promaju u mom stomaku i glavi i odnosi sve i osecam se kao beskucnik. I onda sam jutros u pola 6 ,shvatila sta je to sto mi fali. Probudila sam se i uzela telefon,i videla poruku ,koja je stigla oko 2 ujutru. Tacno sam znala i od koga je . Koliko god ne zelela da priznam ,i koliko god posle svega ipak moram zadrazati ponos,bar delic ponosa,opet moram da priznam sta je istina. Osetila sma se kao prvog dana. Osetila sam se isto kao i pre dve godine. Osetila sam sta je to sto mi je falilo sve ovo vreme. Koliko god pokusavala da se pravim da sam stena,ocigledno je da sam covek. Mislim ,pokusajte da me sutnete,nece vas zaboleti noga,DOk mene stomak npr,hoce. ocigledan dokaz,hehe. Dakle nisam stena,jesam covek. Sta ljudi rade,osecaju? Izgleda da da. Prokleta osecanja ,nateraju coveka da se raspilavi onako ko puding koji se nije dovoljno ohladio,i onda pocinju da pricaju o tim osecanjima i da cmizdre. Posle zilijardu ziliona miliona godina evolucije na zemlji,rekao bi neko da cemo postici nesto. Ljudi...Ljudi se samo prave da su veoma komplikovana bica,kupuju cvece i cokolade,cmizdre i lako se vezuju za bilo sta. mRZIM ljude. Dakle,pretpostavljam da to znaci da onda mrzim i sebe. Posle toliko revolucija i novih otkrica,pomislio bi covek da cemo u ovo vreme vec moci da letimo uz pomoc misli. Mi smo zavrsili pogrbljeni ispred kompujtera ili zadubljeni u svetlo ekrana mobilnog telefona. I tu se sve zavrsava. I kakve ovo sad ima veze sa domOM .pA DOM,dom je ono za sta se ljudi najvise vezuju. Ali ,ovih dana sam ,kao sto sam vec obajsnila ,dosta razmisljala sta mi to ustvari fali. Pa fali mi osoba sa kojom cu se oseati kao u sopstevnom domu,Onako isto sigurno bezbrizno,neko sa kim cu zaboraviti sva ta sranja koja me okruzuju. Svima nam to treba ,svi to trazimo,a neki i nadjemo. Neki jednostavno izaberu zivot sa mackama. Opet kazem,glupi ljudi.

hehe

— Autor lejdisludjena @ 19:47
Kada bi mi ostao jedan dan zivota,.sta bih uradila? Ustala bih rano,i otisla bih do prodavncice ,kupila bih gajbe i gajbe piva,i par kutija cigara. Zvala bih prijatelje i otisli bi smo na jezero. Sedeli bi smo ceo dan i pili pivo. Mozda bi smo cutali,mozda bi pricali o nebitnim glupostima. Lezala bih na cebetu i pila pivo,i palila bih cigaru za cigarom. Mozda i neki rostilj. Povela bih i svog psa,i on bi pio pivo. Volela bih malo sunceve svetlosti ,da ulepsa atmosferu. Usla bih gola u jezero ,i plivala bih. Mozda bih se i udavila,ali pre toga bih volela da vidim tu jednu osobu. Volela bih da ga vidim ,eto jedino i samo u tom slucaju. Provela bih te zadnje trenutke sa njim. Bili bi smo goli i cekali bi smo zalazak sunca. Ne bi smo pricali,oko nas bi samo bio dim preostalih cigara. Ne bih volela da cujem to ,,volim te ,, koje nikad od njega pre nisam cula. Znala bih da nije iskreno. Ali bih ja njemu te reci svakako rekla. Bile bi ,onako iskrene. Verujem,najiskrenije koje bih ikada i izgovorila. I eto,mislim da bi ovo verovatno jedine stvari koje bih uspela da uradim za taj dan. Prvo sto mi je i palo na pamet. Kako bi ste vi voleli da provedete vreme kada bi ste saznali da ga vise nece biti?

Powered by blog.rs