U zemlji cuda

Prkosna ja

— Autor lejdisludjena @ 10:09
6 milijardi stanovnika na planeti. 7,5 miliona stanovnika u Srbiji.Pa opet ,sve to ne moze da se meri sa tom jednom osobom.Bas onom na koju ste pomislili u trenutku dok ovo citate. Znate na koga mislim. Da,dobro znate. Danas bi kao trebao da bude moj dan. Ali ja sam izabrala da pocetak ovog dana provedem ,barem njegovih prvih 15 minuta smile ,pisuci ovaj tekst. I mislim da ne postoji bolji nacin za pocetak ovog dana. Zasto je ovaj dan poseban? Mrzi me da objasnjavam,tj prosto je,ali neka,neka ostane samo na tome da je poseban dan. Pa opet,kada premotam dogadjaje iz godine koja je iza mene,shvatam da je protracena. Ali ,vreme je iluzija,i bas zbog toga sam izabrala da castim sebe time sto cu pokloniti sebi nov pocetak. Da pozelim sebi par stvari. Jedna od njih jeste da zaboravim sve lose dogadjaje. Tj,da ih se sada secam samo kao stvari koje su me ojacale i bez kojih danas ne bih bila ovde gde sam. A ovde sam,sada i ovde,i ceo moj svet se menja,moje stanje svesti je dobilo potpuno novu dimenziju. Mozda ce neki odustati od mene,mozda ce moja promena dovesti do drasticnih stvari,ali vise se ne bojim. Zbog jedne osobe nisam marila za ceo svet. Sada sam tu osobu iskljucila zauvek. Ne kazem ovo cisto ovako. I kada kazem zauvek,stavrno to i mislim. I bas zbog nestanka te osobe iz mog zivota ,njenog zanemarivanja ,okrecem se ostatku sveta,okecem se sebi. Necu vise kupiti mrvice ljubavi od ljudi kojima nije stalo,vec cu pravu snagu i ljubav naci ovde,u sebi. Ja sam krenula,i vise me nista ne moze zaustaviti. I neka vas ne zavara moje slabasno izmuceno telo,njemu treba vremena da se oporavi. Duh i stav je ono sto ce vas razuveriti . Ovo sam nova ja,koja je svoje greske platila sa kamatom,ovo sam nova ja ,koja je dosla da uzme ono sto zasluzuje ,zato napravite mesta,STIZEM!!!!!!!!!!

IDEMO DALJE

— Autor lejdisludjena @ 18:42

Pisala sam tekst IMAM CILJ OSTVARICU GA BUDITE MI SVEDOCI

Sve je otislo u kurac ,jebi ga.

Milsim nisam nista posebno uradila ali shvatila sam da i to malo sto sam uradila nisam trebala da uradim. Ne znam. Vreme je da odustanem za sva vremena. Dobro je da se nisam izblamirala vise nego sto jesam. Dobro ne mogu da kazem da sam se bas izblamirala ali ne mogu da kazem ni da nisam.  

Uglavnom,sve u kurac.

Ali ,ja necu odustati od ljubavi,NIKADA

Ovo je samo bila jos jedna pogresna ideja ,i cak nisam ni razocarana.  Ponosna sam na sebe sto sma istrajala ovoliko dugo ,ali sada nije bilo samo do mene,tako da zivot se nastavlja.

Mogu da mrzim i da porklinjem i da budem tuzna,ali neka hvala.Ja idem dalje krupnim korakom 


Imam cilj,ostvaricu ga, budite mi svedoci. Deo 1.

— Autor lejdisludjena @ 00:59

Naime,dosla sam na ideju da pokusam nesto. Nesto novo. Citajuci neke moje tekstove shvatila sam da su previse tuzni,previse nekako depresivni. A to nisam ja. Ili barem ne zelim vise takva da budem.

Hocu ovaj blog da preokrenem malo u moju korist,mislim sto da ne,kad vec trosim vreme na njega ,hocu da to bude dragoceno korisno vreme.

Posto je cela Srbija ovih dana bila u znaku Nika Vujicica,zasto da ne pomenem jedan veoma znacajan deo nejgovog predavanja,kada je legao na katedru i rekao ,,Ako sto puta pokusam da se podignem sam,i ne uspem,da li to znaci da sam gubitnik i  da ne trebam vise da pokusavam ? ,,

Ljudi su cutali. On je ponovio pitanje,i odgovor cele sale bio je NE!

On se nasmejao i rekao ,pa zasto onda za sebe mislite da ste gubitnici?

 Pitanje koje me je nateralo da se duboko zamislim nad sobom i nad svojim zivotom. I izdesavalo se jos par cudnh momenata u roku od poslednjih 24 sata mog zivota,ali mozda i samo bulaznim trenutno jer sam recimo 2o i kusur sati budna.

Bilo kako bilo,samo mi se javilo,u trenutku. Ali o tome kasnije. Glavna inspiracija mog bloga je bio i ostao taj jedan decko. Da puno razocaranja i tuge,ali necu da pravim vise zrtvu od sebe. Pa i ja sam velikim delom kriva jer se tu nista normalno nije moglo ostavriti,a kriva sam jer mi je svo vreme bilo bitno da nadjem nacin da mu se osvetim da mu vratim za sve,a retko kada sam pomisljala da bih mozda trebala da kazem prave reci i da pokusam da resim problem, a ne da zapocinjem svadju i po hiljaditi put dozvolim da mi opet izmakne.

U proslom tekstu sam pisala o tome kako me proganja u snovima,a ja sam zavrisla sa njim. Pa ne proganja me on vec moja podsvest koaj mi govori da nisam zavrsila sa njim.

Mozda sam ja luda,i mozda je sve ovo pogresno. Pitate se sigurno,koji je moj cilj? Nista veliko,samo hocu da dokazem sebi da sam osoba sposobna da voli,i da dokazem samoj sebi da svo ovo vreme nije zalud proslo,i hocu da budem sa deckom koga volim. Mozda je ovo nekome smesno ,glupo,sta god,ali hocu da pokusam.

Imam cilj,i sve sto radim ,radim u ime ljubavi. Danas 23 septembar a ja obecavam sebi i svima koji ce mozda procitati ovaj tekst, da cu do 23 oktobra biti sa njim. Da je moguce.

Ali,cak i da se to ne ostvari , barem cu biti sigurna da je kraj,i da sam dala sve od sebe,ali da moram da nastavim dalje. U ovom mom planu,zapravo pokusavam da se izborim sa strahom od neuspeha. A ako budem zapisivala,i posto sam ovako javno dala obecanje,bice glupo da odustanem. Prikupljacu pozitivnu energiju sa svih strana i kako god da je moguce. Dan prvi je poceo. Pa,srecno mi bilo :)  


Zelite li da znate moje snove? Ne.

— Autor lejdisludjena @ 02:24

Jedan cetvrtak,i jedan pocetak petka. 9 cudnih dana,dve nedelje moje borbe,20 dana poricanja. Mislila sam da kada prodje neko vreme,bol jednostavno iscezne. Ustvari ,samo se naviknes na njega,pa ti to postane normalno stanje. Zatvorila sam se u svoj mali kutak u glavi i ne pustam nikoga tu. Otudjila sam se od svih i sve mi je isto. Sada tek shvatam. Eto gde me je poricanje odvelo. Dva meseca,a mozda i vise, bez suza zbog njega. Ali ne zato sto me nije bolelo,vec zato sto me je toliko bolelo da nisam htela da se suocim sa tim.

Zato se i bojim da zaspim. Mozda se preko dana ne trudim da razmisljam o njemu,ali kada sklopim oci, uvek je tu. UVEK!

Cak i kada nije direktno njegov lik u snu,opet je san u vezi njega. Stize mi poruka od njega,u snu. Tekst poruke -Da li ikako mogu da ispravim sve ? Moj odgovor - Ne.

Sinoc sam sanjala kako plivam u jezeru sa jednim deckom,zaljubljeni smo,srecni,i kada smo stigli na obalu,on je stojao i bez reci nas posmatrao. Krenuo je za nama. Gde god da bi smo bili ,on je samo stojao pored nas i posmatrao nas,bez reci.

Jedne veceri,sanajala sam njega i neku devojku kako sede za stolom i zatim odlaze negde kolima.

Osecam se kao opsednuta. Jutros sam se,jos uvek nesvesna ,probudila,i prva misao koja mi je prosla kroz glavu,bila je ,uh,dobro je,nisam ga sanjala. Ali posle pet minuta sam shvatila da gresim.

Kako ,sta,zasto? Ja i on smo zavrsili,ali za stvarno. 

Zasto onda imam osecaj da je jos uvek tu?

Cak sam se danas samohipnotisala ,znate ono meditacija autosugestije i tako to.

Glas koji sam cula,mirnim tonom rekao je ,zamislite neku osobu koju volite,neki trenutak u kojem ste voleli bezuslovno.

Samo sam njega videla. Ili sam htela da vidim samo njega. Lezali smo ,oko nas je sve bilo belo ,drzala sam ga za ruku,i rekla sam mu,da moram da zavrsim sa ovim,da je gotovo,da hocu da se oprostim od njega.

Covece kako je ovo odvratno osecanje. Ne znam zasto jednostavno ne mogu da pustim proslost. Da li mi moja podsvest porucuje da sam nesto zaboravila,da sam nesto ostavila nedovrseno? Da,znam da je to u pitanju.

Ne treba mi on vise u zivotu,u to sam sada potpuno sigurna.

Ali,mozda bih trebala nesto da mu kazem,nesto..sta?

Jedan poziv ,jedan poslednji poziv,jedna poruka. Da li cu se vratiti u stari krug? Ne smem da rizikujem.

Ili mozda ipak nemam sta da izgubim? 

 

 


Tisina

— Autor lejdisludjena @ 00:00

Laganim korakom isla sam napred. Oko mene jesen,prostrana ravnica prosarana zracima zalazeceg sunca. Samo nebo i ja,samo malo vetra i taj miris. Miris jeseni. Zatvaram oci,i koracam dalje. Kao da ga vidim pored sebe,osecam kako me drzi za ruku. Sapucem njegovo ime, nadajuci se da ce ga nekako cuti,nadajuci se da ipak ne sanjam.

Moja dusa je putovala daleko. I negde tamo daleko,znam da sam ga jasno videla. Steta sto nemam mapu,mozda je to zapravo bilo veoma blizu. Videla sam njegov lik,njegove oci,to njegovo sve. Tisina,duboka mracna i podjednako mucna tisina. Na granici izmedju sna i jave, vraca se proslost i muci me kroz san. Lik od kojeg bezim. Na kratko bez reci,kao da ga posmatram sa strane. 

Ali nestane,i onda opet,otvaram oci i na sigurnom sam, jesen nebo i ja. Sada znam da je vreme da pokusam da ga pustim da koraca uz mene. Da pomerim granice,da se iselim iz svojih snova,da se ne borim sama sa sobom.  Tisina. Vidim ga da dolazi. Znam da je stvarno jer srce kuca sve jace. Pricamo,onako bezveze,i iako mi je haos u glavi,iako mi srce lupa ,pravim se hladna,nezainteresovana,daleka. 

Da li je on nekada sanjao mene?

Da li je nekad pozeleo da me drzi za ruku? Da koraca sa mnom, i bude bezbrizan. Ne sa bilo kim,sa mnom.

 Steta sto sam kukavica,pomislim posle naseg kratkog susreta. Osecam kako me posmatra,osecam to ,ali ne smem da ga pogledam. 

Duboki uzdah,i javlja se svest o tome kako zapravo ,sve sto treba da uradim ,nije uopste tako komplikovano.

Ne zelim da zauvek ostane tema mojih najlepsih snova,stanica na koju moja dusa cesto svraca.

On ,i ja,daleko ,drzi moju ruku,i odlazimo,zajedno,on i ja... 


Njegova nova devojka

— Autor lejdisludjena @ 19:50

Besposleno sedim i vrtim naslovnu stranu fejsbuka gore dole,i odjednom PAF ..Vidim njega,izvora sve moje patnje najvecih emocija,najvece zaljubljenosti ,moje najvece inspiracije...Uglavnom da ne nabrajam,vidim njega i nju. Cek cek,da nisam pogresila,mozda mi se cini. Ne,sada je definitivno,to je njegova nova devojka. Ne mogu da kazem da sam razocarana,niti sad kao da imam razlog za tugu,o ne da ja svesno odlucujem o tome,ne bi bilo mesta ikakvom razmisljanju bolnim osecanjima i tome slicno. Ali posto moja osecanja kontrolise nesto drugo,iste sekunde kada sam videla tu sliku, nije mi srce zakucalo brze. Nisu mi suze krenule. Samo sam sirom otvorila oci,i uvalila se u fotelju. Celim telom poceo je da se siri neobjasnjivi bol. Posto se to desilo pre eto,deset minuta, taj bol je i dalje tu. 

Trenutno sam u stanju poricanja. Ma sta me bre briga za tu magarcinu ,ko ga bre jebe. Eto,samo to cujem u svojoj glavi. Ali bol je i dalje tu. Njega ne mogu da izbegnem. Nesto poput male ajkule unutar mog stomaka koja me kida delic po delic. Cudna je ovo vrsta bola. Bole me i ledja i vrat i glava i stomak i noge  i ruke,a nije mi nista. Sedim nema.

 Vec dugo pokusavam da pomognem sebi citajuci knjige o samospoznaji ,samorazvoju,meditacije i tome slicno. Pronaci sebe,pronaci svoj mir.

I uspela sam u tome. Evo,vidite kako sada uspevam da se izborim sa svim tim besom i tugom i ne znam ni ja.

Oprastanje oslobadja. Ja sam vredna ljubavi. Ljubav je svuda oko mene. Ma mogu ja ovo da ponavaljam do prekosutra, istina je da ce ta slika i dalje biti tu. Ne mogu da je izbrisem. 

Ovo sto sada osecam je toliko odvratno,da ni ne smem da se suocim sa tim. Mislim,svesna sam da problema nema,problem je samo u mojoj glavi. Teoretski,ja nemam prava da budem ljuta da budem besna ogorcena , ljubomorna.

I nisam. Hah,mislim mozda malo.

Ali ovo ce me proci do ujutru. Ali..duga je noc.

Samim tim sto pisem ovaj tekst,pokazujem sama sebi a i drugima da mi je stalo ,a da necu da priznam. Ja sam vredna ljubavi. Ljubav je svuda oko mene. Ja sam vredna ljubavi ,ljubav je svuda oko mene. 

Tesko je razmisljati o ljubavi ,sa ajkulom u stomaku,i slikom njega i njegove nove devojke. Nema suza. Nema nicega.

Mozda dozivljavam emocionalni sok, a mozda cu i uskoro da dozivim infarkt. Kakve ajkule kakva ljubav.

Definitivno sam zavrsila sa ovim delom mog zivota. I da,sutra je novi dan. Ja sam vredna ljubavi.  


zabranjen ulaz

— Autor lejdisludjena @ 17:49

Moram da budem sa njim. Ne moram. Zelim. Da li zelim? zELIM,ZELIM TO NAJVISE OD SVEGA.

Ne javlja se. Nema ga. Nestao. Javice se,ili mozda nece? Da li on nesto oseca prema meni?

Volim ga,ne volim ga. Volim ga. Da ,da,ipak ga volim. Pauza. Osecam tudje priblizavanje. Koraci. Lupaju. Vidim nekoga u gomili ali nisam sigurna da li se priblizavao meni. Definitivno jeste,znam i ko je to. Neko koga sam zelela mnogo pre. Deo istOrije koja nikada nije imala priliku da se ostvari bilo gde osim u mojim mislima. Bilo je previse komplikovano. Moja najbolja drugarica je bila zaljubljena u njega pa sam zato najvecim delom i odustala,dok ne bude kasno. Jednostavno sam ugusila ta osecanja. Ali ona uvek nadju ponovo put do tebe,zar ne?  

Nisam ovo trazila. Nisam stvarno,samo se stvorio tu. Zasto je morao tako da me gleda?Dobro,priznajem,uvek me je tako gledao,samo nisam htela da priznam. Uvek sam bezala. Pogled. Poljubac u obraz. Po koja glupa nebitna rec. Blizina .Opet taj pogled. Vraca se ,sve mi se vraca. Bezim. Kontrolisem se. Vracam se razmisljanju o prethodnom tpu,mojoj najvecoj ljubavi i naravno

Voli me ne voli me voli me ne voli me. Ne javlja se i dalje. Bezuspesno hipnotisanje mog telefona. Nije zazvonio,o ne.  Poruka . Udahnem duboko i stisnem zube. I dalje nista.

Dolazi vece i izlazim ponovo. Moj voli me ne voli me nestajuci tip,na istom mestu u isto vreme te veceri. Ali se nismo sreli. To sam tek posle saznala.

Ne znam da li me je alkohol u mojoj krvi ili opet taj pogled. Srce kuca sve jace. Ne cujem muziku. Ne vidim nista drugo osim njega,gospodina zabranjenog.:) Opet taj pogled,opet se srecemo,opet neka glupa prica. Tesko mi je da se suzdrzavam . Telo me   vise ne slusa i pocinjem i ja njega da gledam,onako...

Glupaco,smiri se, cujem kako me doziva unutrasnji glas. Ne budi kreten,bezi. BEZI

Pogled,uzdah,po koja glupa nebitna rec,i ne znam kako ne znam zasto , bila sam napolju sa njim,gospodinom zabranjenim. Nema unutrasnjih glasova. Jedinu buku pravi moje srce. Toliko je glasno ,toliko je mucno,a ja nemam drugog izbora nego da igram po njegovom ritmu.

Poslednji pogled na telefon. nijedna poruka . Voli me ne voli me ?

Ali,ovo je tek pocetak mog plesa.

Nastavak sledi .. :) :) ;) 

 


Evo moje prave price

— Autor lejdisludjena @ 00:02

Na osnovu jednog komentara iz proslog teksta ,shvatila sam da moram nesto vise da napisem o sebi,o toj mojoj prici. Nikad do sada nisam pisala detalje svog zivota,ni jednu pricu,ni jednu situaciju,nista,nista bas. A rekla sam toliko toga.

Niko od mojih prijatelja ne zna da pisem blog. Mislim mozda sam nekome pomenula,ali nikad ne bih zapravo pokazala nekome koga znam. Njah,sta ti ja znam ,ne bih zelela da slusam komentare i kritike ljudi koji me znaju. Oni me dovoljno kritikuju u realnom svetu,zasto bih im dozvolila da okupiraju i ovaj mali kutak ,koji moze biti samo moj. Gde mogu reci bilo sta, i zauzvrat dobiti objektivan komentar, koji poput nekog putokaza ,mape, ili tome slicno,natera da shvatis u kom pravcu trebas da ides.

I sa svakim novim tekstom,zelim da pisem jos vise,jos bolje...

Ali to sad ne bi trebalo da bude moja tema. Oni koji su citali moje tekstove,zapravo ne znaju nista o tome ko sam ja za sta se borim,koji je moj cilj. Ali ne brinite se,to ne znam ni ja. Znam samo da sam sanjar. Da ne stojim cvrsto na zemlji,ali ni ne zelim. 

Nisam zaposlena,student sam. Sta studiram,to ostavljam vama da nagadjate ,mora se zadrzati i neke diskrecije,ne?

Ako bih sudila o sebi iz perspektive mojih roditelja,rekla bih da sam povrsna ,promasena,da se ni oko cega ne trudim i ni do cega mi nije stalo. Toliko mi cesto to govore ,da nisam ni sama sigurna sta je istina.

Ipak, nije sve tako crno.

Moj zivot je zapao u ,khm,kako bih to nazvala ,put bez povratka ,beznadje,crna rupa,itd itd, uglavnom prelomilo se se davno ,kada sam zapocela ,pa ajd da je nazovemo ,,romansu,, ahahah sa nekim od koga bih ,da sam normlana ,trebala da bezim glavom bez obzira. Cas je tu cas nije,cas ga juri policija,cas problemi sa drogom,pa ja koja se nadjem u sred cele te njegove zivotne price, zbunjena ,ali vodjena necim sto nisam mogla da objasnim. Bilo je od samog pocetka zanimljivo igrati te igre. Sa njim se nikad nije znalo. Danas je ziv,sutra ko zna?

I promenio me je,eh sam bog zna koliko. Ali ne svojom dobrotom,ne svojom ljubalju i paznjom. Ni sama nisam verovala da istovremeno mogu da osetim toliko ljuavi i mrznje prema nekome.

Svakog bozijeg dana sam  presecala,kretala dalje,bezala ,vracala se. Dozivela sam milion nervnih slomova. Ali sav taj bol,sve greske ,sve nestane kad ga ponovo vidim. Sve reci koje sam planirala da izgoovrim pred njim,sav bes koji sam osecala,sve nestane kada smo ponovo zajedno. Ne moramo ni da pricamo , ni nista. Jedino tad kada sam sa njim,mogu tako da se osecam. Ne postoji prava rec da opise to stanje,jednostavno je drugacije.  

I tako,ne znam zasto i ne znam kako,ali dva suprotna sveta su uronila jedan u drugi. Ko zna,mozda ga vise nikad ni ne vidim,mozda cemo se videti sutra,vise mi nije bitno. Sta god da se desi, u jedno sam sigurna. On me nikad nece napustiti,jer ce uvek biti prisutan ovde u mojoj glavi i mom srcu,vise u srcu razume se,jer kad se opametim jednog dana,velikom brzinom cu potisnuti sva secanja vezana za njega. :)))))))))

 


Ipak je on,moj covek,samo moj

— Autor lejdisludjena @ 03:44

Bila sam odlucna da zapocnem taj novi zivot, da posle toliko vremena ,vidim kako je provesti dan bez tebe u mojim mislima,mojim problemima. I dalje stojim pri toj odluci da ga iskljucim iz svog zivota,uskoro. Ali ovih dana postavljala sam pitanje samoj sebi,do iznemoglosti,sta bih trebalo da radim ?? Samoj sebi,jer mi u ovoj situaciji niko ne moze pomoci. I kad god bih podsetila samu sebe na to da sam vec resila da je kraj,gotovo,to je reseno, skroz bih ravnodusno odreagovala na to,kao da se mirim sa tim. Sve dok malo pre,kao mali glas u mojoj glavi,nisam cula ..

.Koga zavaravam da ce mi ovog puta uspeti,on je samo moj covek i to ce tako uvek biti. Evo ,opet dok pisem sada ovo,osecam zmarce,osecam nesto veliko,nesto predivno,nesto neobjasnjivo. Zapravo objasnjivo je. To je ljubav. 

O boze ovo je tako zbunjujuce. Cela moja situacija. Sve se ovo mozda odvija u mojoj glavi. Ne mogu da dozvolim sebi da ponovo pokleknem i da trpim sve ispocetka. Mozda je to,ljubav ,sta znam ,ali ta ista ljubav me je izmucila i skoro ubila. 

Naucila sam da budem strpljiva ,da cekam ,da verujem.

A sve sto sam dobila,bile su bitke koje su se neprekidno odvijale unutar mene.

Ne mogu da mucim sebe ,ne zelim ,niko to ne zasluzuje,zivot je kratak da bih volela nekoga ko ce to samo iskoristiti. To jest,mozda je on stvarno dobra osoba u dubini svoje duse,jer sam imala prilike par puta da se susretnem sa takvim njim, ali nemam vremena da cekam da se nesto promeni,jer ako sam nesto naucila sa njim,to je da ce nas odnos uvek biti bolestan,UVEK.

Mislim,na kraju krajeva ni ja ne znam sta zelim. Sve sto sam shvatila jeste da ga volim. O boze kako je dobar osecaj to napisati.

Da sam normalnija ,to bih mu i rekla. Tu bih presekla. Tad bih znala. Ili bih konacno raskrcila put do njegovog srca,ili bih se ponizila i nestala zauvek iz njegovog zivota.

Kako pateticno. Nikad vise necu dozvoliti sebi da osetim nesto vise prema nekome. Dala sam sebe celu,bila spremna da dam i ono sto nemam,da umrem ako treba,a za uzvrat sam dobila bol gori od svakog drugog. Ljubav pravi od nas takve slabice. Necu da budem slabic.

Hocu da budem hrabrija nego ikad,da ne marim za ponos,i za ono sto mogu da izgubim,a budimo realni,vise nemam sta. Njega sam ja odavno ispustila ,ili mi se bar sada ,tako cini.

I hoce li mi neko objasniti ,zasto je sve tako komplikovano? Ustvari neka ne mora. Odgovor na to moze biti jednostavan. Sve velike ljubavi bile su nenormalne.

Ali,retko koja od tih ,,nenormalnih,, je imala srecan zavrsetak. 


Odlazim

— Autor lejdisludjena @ 20:28

Negde sam jednom cula,da ako volis nekoga,moras ga osloboditi. Secam se toga,jer mi je dugo odzvanjalo u glavi. Cudno,kako je  bas ta recenica dobila na snazi,pored svih ostalih misli koje neduzno lutaju ovom jos izgubljenijom glavom.  Ali,valjda zato sto je ta jedna misao ,bas ona koju mi moja podsvest salje kako bi mi pomogla. Podmukla je ta moja podsvest,sve ona zna,sve ona oseca. Mada nekad to ne shvatim na pravi nacin,ona samo pokusava da me spasi,da mi pruzi novu sansu. Ali,ne kazu za dzabe ,da smo sami sebi najgori neprijatelji. Uprkos svemu,ja sam odlucila,da je dosao i taj trenutak. Ne ,sada dok pisem ovo ne nadam se da se nesto ipak moze promeniti,mozda ipak jos jedna sansa,mozda  mozda mozda mozda . Zavrsila sam sa pokusavanjem,sa nadanjem i sa losim spavanjem. I znam da ce biti uzasno tesko, ali sada sam spremna na to da je kraj. Ovog puta imam drugaciji plan. Nijedan moj oprostaj ,nijedno moje odbijanje nije shvatio ozbiljno,cak ni ja sama nisam verovala u to. Zato cu ovog puta ,otici bez ikakvih reci. Samo cu nestati. Naravno,planiram da ga vidim jos jednom. Ali ne zelim da ni na koji nacin nagovestim da je to ipak zadnji put. Ne volim rastanke,previse su tuzni. A ne zelim da nas poslednji susret bude tuzan. Nije kao da se ovo mora zavrsiti,ali opet postalo je previse naporno boriti se za nekoga ,ko se nece smiriti. A jos je gore kada onaj koji se bori takodje nema nameru da se smiri,pa onda vise ni ne zna za sta se bori. Nas dvoje,nikada nismo bili jedno za drugo,a to je zapravo ono sto nas je i drzalo toliko dugo zajedno. Valjda smo terali inat sudbini.  Mada ,ko zna,cudni su putevi gospodnji,ili barem tako kazu. Ali ja sam zavrsila sa svim tim ,i resila da sama krojim svoj put. Nije kao da sam od onih koji lako odustaju,ne nikako. Ali ,iskreno,gde bi me to odvelo kada bih nastavila? I Pirova pobeda je pobeda,ali opet ne mogu bas da kazem da u ljubavi postoje pobednici i gubitnici. Ljubav je rat,barem sam ja uvek tako gledala na nju. I,u onom trenutku kada osetis da vise nemas za sta da se boris imas izbora. Da sacekas kraj ,ili da se povuces i nastavis dalje,do neke sledece borbe. Sto se mene tice,za mene je ostala ,jos jedna poslednja bitka,i to ona najteza. I posle toga,nestajem sa tog bojnog polja,odlazim,jednom zauvek.  


Powered by blog.rs