U zemlji cuda

Naime,dosla sam na ideju da pokusam nesto. Nesto novo. Citajuci neke moje tekstove shvatila sam da su previse tuzni,previse nekako depresivni. A to nisam ja. Ili barem ne zelim vise takva da budem.

Hocu ovaj blog da preokrenem malo u moju korist,mislim sto da ne,kad vec trosim vreme na njega ,hocu da to bude dragoceno korisno vreme.

Posto je cela Srbija ovih dana bila u znaku Nika Vujicica,zasto da ne pomenem jedan veoma znacajan deo nejgovog predavanja,kada je legao na katedru i rekao ,,Ako sto puta pokusam da se podignem sam,i ne uspem,da li to znaci da sam gubitnik i  da ne trebam vise da pokusavam ? ,,

Ljudi su cutali. On je ponovio pitanje,i odgovor cele sale bio je NE!

On se nasmejao i rekao ,pa zasto onda za sebe mislite da ste gubitnici?

 Pitanje koje me je nateralo da se duboko zamislim nad sobom i nad svojim zivotom. I izdesavalo se jos par cudnh momenata u roku od poslednjih 24 sata mog zivota,ali mozda i samo bulaznim trenutno jer sam recimo 2o i kusur sati budna.

Bilo kako bilo,samo mi se javilo,u trenutku. Ali o tome kasnije. Glavna inspiracija mog bloga je bio i ostao taj jedan decko. Da puno razocaranja i tuge,ali necu da pravim vise zrtvu od sebe. Pa i ja sam velikim delom kriva jer se tu nista normalno nije moglo ostavriti,a kriva sam jer mi je svo vreme bilo bitno da nadjem nacin da mu se osvetim da mu vratim za sve,a retko kada sam pomisljala da bih mozda trebala da kazem prave reci i da pokusam da resim problem, a ne da zapocinjem svadju i po hiljaditi put dozvolim da mi opet izmakne.

U proslom tekstu sam pisala o tome kako me proganja u snovima,a ja sam zavrisla sa njim. Pa ne proganja me on vec moja podsvest koaj mi govori da nisam zavrsila sa njim.

Mozda sam ja luda,i mozda je sve ovo pogresno. Pitate se sigurno,koji je moj cilj? Nista veliko,samo hocu da dokazem sebi da sam osoba sposobna da voli,i da dokazem samoj sebi da svo ovo vreme nije zalud proslo,i hocu da budem sa deckom koga volim. Mozda je ovo nekome smesno ,glupo,sta god,ali hocu da pokusam.

Imam cilj,i sve sto radim ,radim u ime ljubavi. Danas 23 septembar a ja obecavam sebi i svima koji ce mozda procitati ovaj tekst, da cu do 23 oktobra biti sa njim. Da je moguce.

Ali,cak i da se to ne ostvari , barem cu biti sigurna da je kraj,i da sam dala sve od sebe,ali da moram da nastavim dalje. U ovom mom planu,zapravo pokusavam da se izborim sa strahom od neuspeha. A ako budem zapisivala,i posto sam ovako javno dala obecanje,bice glupo da odustanem. Prikupljacu pozitivnu energiju sa svih strana i kako god da je moguce. Dan prvi je poceo. Pa,srecno mi bilo :)