Tisina
Laganim korakom isla sam napred. Oko mene jesen,prostrana ravnica prosarana zracima zalazeceg sunca. Samo nebo i ja,samo malo vetra i taj miris. Miris jeseni. Zatvaram oci,i koracam dalje. Kao da ga vidim pored sebe,osecam kako me drzi za ruku. Sapucem njegovo ime, nadajuci se da ce ga nekako cuti,nadajuci se da ipak ne sanjam.
Moja dusa je putovala daleko. I negde tamo daleko,znam da sam ga jasno videla. Steta sto nemam mapu,mozda je to zapravo bilo veoma blizu. Videla sam njegov lik,njegove oci,to njegovo sve. Tisina,duboka mracna i podjednako mucna tisina. Na granici izmedju sna i jave, vraca se proslost i muci me kroz san. Lik od kojeg bezim. Na kratko bez reci,kao da ga posmatram sa strane.
Ali nestane,i onda opet,otvaram oci i na sigurnom sam, jesen nebo i ja. Sada znam da je vreme da pokusam da ga pustim da koraca uz mene. Da pomerim granice,da se iselim iz svojih snova,da se ne borim sama sa sobom. Tisina. Vidim ga da dolazi. Znam da je stvarno jer srce kuca sve jace. Pricamo,onako bezveze,i iako mi je haos u glavi,iako mi srce lupa ,pravim se hladna,nezainteresovana,daleka.
Da li je on nekada sanjao mene?
Da li je nekad pozeleo da me drzi za ruku? Da koraca sa mnom, i bude bezbrizan. Ne sa bilo kim,sa mnom.
Steta sto sam kukavica,pomislim posle naseg kratkog susreta. Osecam kako me posmatra,osecam to ,ali ne smem da ga pogledam.
Duboki uzdah,i javlja se svest o tome kako zapravo ,sve sto treba da uradim ,nije uopste tako komplikovano.
Ne zelim da zauvek ostane tema mojih najlepsih snova,stanica na koju moja dusa cesto svraca.
On ,i ja,daleko ,drzi moju ruku,i odlazimo,zajedno,on i ja...
