U zemlji cuda

 Dom,predstavlja recimo ,fizicki ogranicen prostor ,sa nama poznatim namestajem i poznatim ljudima. Mesto gde se osecate sigurno,uglavnom je tako. Kada se osecate kao govno,i ne mozete da se nosite sa necim,uvek imate dom. Cak i kada vas svi iznerviraju,i nije vam ni do cega,znate da ce vas krevet i dalje biti udoban,osim ako se ne slomi,naravno. Miris domace kuhinje,domace kafe,mesto gde nema foliranja i pretvaranja. Gde cete uvek biti lepi,cak i kada ste bez sminke,sa nove tri bubuljice,bas tu na vidljivom mestu. Bas sa tom novom sedom,zbog koje ste vezali kosu u rep,jer nemate vremena da odete do frizera :D. Ali,domovi cesto nisu za ceo zivot,domovi su nesto sto cemo tokom zivota prpomeniti vise puta. Da li je sigurnije traziti dom u tom fizicki ogranicenom prostoru,ili u nekoj drugoj osobi. Ja sam naravno,daleko od braka i osobe sa kojom cu provesti ceo zivot,mislim bar za sada imam takvo misljenje.Ali pisem ovo,ne iz razloga sto mislim da sam srela oosbu koja za mene predstavlja dom,nego bas zato sto sam se ovih dana osecala previse ,homesick,osecala sam preveliku nostalgiju za domom iako sam osecajuci tu nostalgiju ja zapravo bila kod kuce sve vreme. Radi se o tome,da osecam neku prazninu u sebi vec neko vreeme koju pokusavam da odstranim na sasvim glupe i nezrele nacine,i naravno nema dejstva. Kada se povlaci ta granica izmedju nezrelog klinackog ponasanja i ponasanja zrele odrasle osobe. Ta praznina koju osecam stvara promaju u mom stomaku i glavi i odnosi sve i osecam se kao beskucnik. I onda sam jutros u pola 6 ,shvatila sta je to sto mi fali. Probudila sam se i uzela telefon,i videla poruku ,koja je stigla oko 2 ujutru. Tacno sam znala i od koga je . Koliko god ne zelela da priznam ,i koliko god posle svega ipak moram zadrazati ponos,bar delic ponosa,opet moram da priznam sta je istina. Osetila sma se kao prvog dana. Osetila sam se isto kao i pre dve godine. Osetila sam sta je to sto mi je falilo sve ovo vreme. Koliko god pokusavala da se pravim da sam stena,ocigledno je da sam covek. Mislim ,pokusajte da me sutnete,nece vas zaboleti noga,DOk mene stomak npr,hoce. ocigledan dokaz,hehe. Dakle nisam stena,jesam covek. Sta ljudi rade,osecaju? Izgleda da da. Prokleta osecanja ,nateraju coveka da se raspilavi onako ko puding koji se nije dovoljno ohladio,i onda pocinju da pricaju o tim osecanjima i da cmizdre. Posle zilijardu ziliona miliona godina evolucije na zemlji,rekao bi neko da cemo postici nesto. Ljudi...Ljudi se samo prave da su veoma komplikovana bica,kupuju cvece i cokolade,cmizdre i lako se vezuju za bilo sta. mRZIM ljude. Dakle,pretpostavljam da to znaci da onda mrzim i sebe. Posle toliko revolucija i novih otkrica,pomislio bi covek da cemo u ovo vreme vec moci da letimo uz pomoc misli. Mi smo zavrsili pogrbljeni ispred kompujtera ili zadubljeni u svetlo ekrana mobilnog telefona. I tu se sve zavrsava. I kakve ovo sad ima veze sa domOM .pA DOM,dom je ono za sta se ljudi najvise vezuju. Ali ,ovih dana sam ,kao sto sam vec obajsnila ,dosta razmisljala sta mi to ustvari fali. Pa fali mi osoba sa kojom cu se oseati kao u sopstevnom domu,Onako isto sigurno bezbrizno,neko sa kim cu zaboraviti sva ta sranja koja me okruzuju. Svima nam to treba ,svi to trazimo,a neki i nadjemo. Neki jednostavno izaberu zivot sa mackama. Opet kazem,glupi ljudi.