U zemlji cuda

I tako,slomila sam ga. Ne on mene,ja njega. I dalje se cudim sama sebi. Utisala sam svu tu ljubav koja je nekako ,ne znam kako ,ostala u meni,i odlucila da mu se suprotsavim,i da ga oteram od sebe. Ali morala sam bilo je jace od mene. Smucilo mi se da se cujemo samo kada mu dosadi njegova devojka,i da se osecam kao necija rezerva. Cak sam isla toliko daleko u svom monologu,da monologu jer je on ostao bez teksta ,nije ocekivao to od devojke koja je sve vreme bila uz njega. Ali rekla sam svasta,toliko sam ga slomila,da mi je na kraju rekao kako mu devojka nista ne znaci,kako je hteo da nesto bude izmedju nas,i mi i mi i mi. Rekla sam mu ne postojimo mi ,i  ne postoji nas. Ne postojimo ja i ti. Ne postoji nista izmedju nas niti ce ikad vise biti. Pricala sam ja dugo, reci su same dolazile nisam vise znala odakle,kao da to nisam bila ja. Nikad nisam bila tako hrabra,i tako hladna sa njim. Osetila sam kako postaje sve manji i manji,osetila sam kako me napusta. Shvatila sam tog trenutka istinu koja mi je bila potrebna. Da nije dovoljno snazan da bi me uhvatio,da nije vredan devojke kao sto sam ja,i da je vreme da svoje vreme posvetim nekome ko to zasluzuje. Tacka .