U zemlji cuda

Nisam izgubljena. Nisam luda. Sasvim sam svesna da nisi moj,i sta sad? Pomirila sam se sa tim. Daleko su ta vremena kada sam verovala da sam ti zapravo bila nesto vise osim puke zajebancije. Ne,ne zamisljam tako ponekad ,dok se vozim autobusom,da ces uci bas na toj stanici i da ces se iznenaditi sto me vidis. Da ces sesti pored mene i nasmejati se ,onako cudno. Ne,ne prolazi mi svaki put slika kroz glavu kada prodjem pored te stanice... Ja koja vristim od smeha,a ti lezis na putu. Ne, nisam uopste ljubomorna kada cujem da ste srecni zajedno. Ne,ne,ja sam u redu. Ovo je o meni,ne o tebi. Ne,retko se setim tebe. Ne, ne ,ne ,bezi iz moje glave dosado. Nisi ti kriv,vec ja,ona ja koja ima sulude ideje. Koja i dalje ponekad ,ocekuje neki poziv ili poruku od tebe. A ,polako dolazi ono cega sam se bojala. Ono cega sam se bojala vise od svake svadje,od svakog naseg beznacajnog susreta,od svakog tvog iskoriscavanja mene. Dolazi zatisje. Ignorisanje. Moje ignorisanje tebe ,za koje mi je potreban veliki napor,ali dajem sve od sebe,kontrolisem se nekako. A tvoje ignorisanje mene,jer zaboravljas. Zaboravljas delic po delic,te zagonetke koja nas je vezivala dugo. Nema nista gore od tisine. Nisam verovala da ce stvarno doci ti dani,kada ce secanje na tebe izazvati samo ravnodusnosT. Drzi me,drzi me cvrsto. Kada bi samo znao koliko sam te volela. Koliko bih mogla da te volim jos vise nego sto sam te ikada volela. Vise ljubavi nego sto mogu da podnesem,toliko bih bila u stanju da ti ljubavi dam. Steta sto je to izgleda bilo rezervisano samo za tebe... Jer ko god da se pojavi,ostavi me ravnodusnom. U svakom trazim tebe ,mali delic tebe. Mislim ne trazim vise, dosta mi je traganja. Jebiga,ne mogu sve price o ljubavi da se zavrse srecno,ali moraju da se zavrse. Ova moja je odavno gotova,a ne znam sto pisem o njoj. Kad je nema. Pa dobro ,i Mocarta su slusali tek posle njegove smrti,i o Platonu i dan danas raspravljaju. Mozda nismo istrajali u toj ljubavi,mozda vise necemo moci nikad da je osetimo, ni prema kome kao onda kada smo je osecali jedno prema drugom,ali sada sigurno znam da ce kroz moju pricu ,kroz svaki jesenji letnj prolecni i jesenji vazduh,kroz svaki zalazak i izlazak sunca ,ona ziveti ziveti ,i mozda ,nadam se ,naci put do neka druge dve izgubljene duse.