U zemlji cuda

Kako je dobar osecaj kada nakon svega sto ste prosli i preziveli ,nakon te neke velike emocionalne oluje koja je naizgled razrusila i poslednje svetlo koje ste imali u sebi,uspete da se uzdignete iznad svega i pocnete da pustate u zivot i druge ljude. Ali i dalje ne mogu ,a da ne budem skeptik. Tj,pokusavam da budem skepticna prema svakom novom decku koji pokusa da mi se priblizi,a izgleda da ne mogu ni to. Opet sam dopustila da se previse nadam,i da zavrsim kao i pre. Ispaljena i sama. Cudno je to,kako nista opet nisam naucila. Ali,ovog puta,stvarno nisam nista lose uradila. Ne razumem. Zasto mi se uvek desava isto. Svaka moja prica jednostavno mora da ima ovo u sebi- sve je bilo super,ali onda mi se vise nikad nije javio. Dobro ,preterujem,mozda jos uvek nije nista izgubljeno,ali jednostano,ne mogu vise da lazem sebe da ce biti ok kad nece. Nije mi toliko krivo sto me je tamo neki lik ostavio na cedilu,nego mi je krivo sto se to uporno desava ,a ja ne znam ,ne znam i ne znam da li cu ikad saznati koji je razlog. Sta je to u meni pa svaki ima potrebu da pobegne glavom bez obrzira. Tj ,svaki koji se meni ucini kao ok lik. Ja mogu da se svidim samo likovima koje u zivotu ne bih primetila. A valjda je to tako. Ne moze i jare i pare,zar ne. Ko mi je kriv,kad sam zapravo posmilila da je moguce imati normalnu vezu.ahhaaaha. Ne znam da li mi mozda bog ili univerzum salje znake da treba da odustanem i pomirim se sa tim da cu ostariti sama. Znate kako kazu sto pre prihvatis istinu manje ce boleti. A mozda mi pak salje znake da trebam da odustanem od tih likova jer nijedan zapravo nije za mene. Hm,pa moguce da,ali mogao bi malo da pozuri sa tim sudbinskim susretom,dok ne odlucim da postanem lezbejka :) ahaah