U zemlji cuda

Prolaze dani,i pocinjem da gubim osecaj za vreme. Nemam para,nemam ni posao.I sto vise to ponavljam sve mi je gore i gore. Ne mogu vise da se sastavim sama sa sobom. I sto vise izgovoaram ovo,sve mi je teze i da zaradim neki novac. I svaki dan mi prodje isto. U vrtlogu dosadnih,mracnih misli. Kao da nista ne mogu da kontrolisem. Osim jedne stvari. Primetila sam,da kada pomislim an tebe, koji si sada daleko od mene,osetim neki mir u srcu. Valjda se hvatam za poslednju stvar ,koju takodje nemam. Ne znam kako da se sastavim, sta da radim kada na vrata bez kucanja krenu da dolaze nenajavljena secanja?Valjda je to samo jedan od nacina da pobegnem od stvarnih problema. Kazu,da ako zelis nesto novo u svom zivotu,moras da pustis ono staro. Sinoc sam bas razmisljala,sta ako nikad ne budem bila spremna? Kako ,covek,uopste moze i da zna da je spreman. A za sebe sam sigurna da nisam cim vec duze vreme nemam nikoga kraj sebe. Jer sam previse kukavica da ista pokusam. Mislim da je bilo dosta,shvatam da moram,ne da moram ,nego da jednostavno zelim da prestanem da zivim u proslosti celog zivota. Hocu ,makar bez icega,da krenem u nesto novo. Necu vise toliko da razmisljam,i da odvracam samu sebe od svake naznake novog. Ko zna,videcemo :)