U zemlji cuda

WE HAD TODAY

— Autor lejdisludjena @ 20:16

I ne znam da li je to bila slucajnost da bas tog dana poverujem u onu recenicu.,,Bog me ne bi stavio ni u jednu situaciju koju ne mogu da resim.,, Zasto sam bas ovih dana ,kada sam mislila da  cu ga preboleti ,procitala jednu veoma pametnu misao Eriha Fromana. O tome kako verovanje zahteva hrabrost. Voleti nekog,znaci procenjivati neke vrednosti kao najvise,i staviti sve na kocku zbog tih vrednosti. I u meni kao da je poput voza protutnjala ona stara dobra poznata misao ,,Zivot je previse kratak,sta ja ovo radim?,,  Zasto bezim ,i pokusavam da zastitim sebe,ako znam da sam jedino istinski srecna bila pored tebe?Zasto ne bih pokusala da rizikujem,i verujem u cudo,pa sta mi bog da... Niko me ne bi razumeo,svi bi mislili da sam luda sto hocu ponovo da budem sa tobom. A ja ,znam da postoji razlog. Znala sam i pre godinu dana kada sam te prvi put srela,kada sam te prvi put pogledala u oci. Jos tada sam znala da ovo nije obicna prolazna veza. Nikad mi se do sad nije desilo da jednostavno osetim nesto toliko jako. Da prodjem sve ovo sto sam prosla i da je i dalje isto,U meni je sve isto. I sa njim,kakav god da je,ja bih isla do kraja. I sta god da se desi,u meni ce sve ostati isto. Rano je da pricam o dalekoj buducnosti,ko zna,ali sigurna da covek u zivotu ovako voli samo jednom. 

 


SAN

— Autor lejdisludjena @ 11:35

Sanjala sam ga ponovo. Sanjala sam nas dvoje,sunce,slobodu.Lezimo zagrljeni na sred puta.Razogovori puni obecanja,puni iskrenosti.Nasi zajednicki planovi. Verujem mu .Ovog puta stvarno. Upoznajem ga sa svojim roditeljima. Vidim poglede pune osudjivanja,pune neodobravanja. Ali ne,ne cujem,ne vidim nista. Osecam samo da me on drzi za ruku,da je tu,da zelim da tako ostane zauvek. Zraci sunca koje nismo videli odavno. Nigde nicega,samo prolece,samo radjanje nekog novog zivota. Mi na putu. Odjednom ustajes i moras da krenes.Zar vec,pitam te tuzno.I krecem sa tobom,da te ispratim. Ali odjednom,rke nam se razdvajaju. Nestaje sunce,nestaje prolece. Odjednom pucnjevi svuda okolo. Vojnici,tenkovi,oruzje,bombe ,eksplozije,mrak. Nestajes. Izgubljeno bezim. Otvaram oci i budim se.

 


Da li ljubav pobedjuje sve?

— Autor lejdisludjena @ 14:38

 Nisam ga videla mesec dana. I tako,pokusavam samu sebe da ubedim da je gotovo,ali dobro znam da nije. I nesto u meni,ne da mi da kazem ,,kraj,,. I ne zelim. Zasto bih? ne zelim i ne zelim i bas me briga i da propatim neka patim koliko god jos treba mene vise nije briga ja osecam nesto sto nikad nisam pre i sada sam sigurna.Sigurna sam da se ovako voli samo jednom u zivotu. A zivot je previse kratak. Neka izgubim sve nema veze neka umrem neka me neko ubije neka mi srce sada prepukne nije bitno. Mogu sve da izgubim zato sto se ne bojim. Jer sam dozivela i dobila priliku da nekoga istinski zavolim i volju da se borim za njega do smrti.


KOSMOS

— Autor lejdisludjena @ 09:13

Ne mogu ti obecati nista posebno. Nikakvo posebno zadovoljstvo. Nista,sto bi tebe moglo da zanima. Mozda tebi necu biti nimalo zanimljiva. Samo prosecna,ista kao ostale. A,vidis ,ja sam ipak odlucila da ti budem nesto vise. Da budem sebicna i da te ne delim ni sa kim. Da te cuvam samo za sebe. Da nikome nikad ne kazem,da si ustvari samo moj. Da cutim i da te cekam. Jer znam da ces jednom doci,da cu te ponovo zagrliti i da ce sve biti ok. Ne,nemoj nista da i obecavas. Ne zelim da cujem rec zauvek...Ne zelim. Nismo mi ti koji treba da je kazu. Iako svaki trenutak proveden sa tobom ,istog trenutka postaje vecnost. Pa tako da ,cak i da te ne drzim blizu sebe,uvek cu imati,tamo gore,poput kofera spakovane,medju zvezdama,samo nase uspomene... 

 


Never trust a junkie

— Autor lejdisludjena @ 11:32

  I odjednom shvatim. Sav taj bol,svaka ta suza koju sam prolila,svaki dah koji si mi oduzeo,svaki otkucaj srca,svo to kidanje...sav taj bol. Bilo je vredno,znas. Jer sam uspela da shvatim koliki sam idiot bila sto sam zavolela jednog narkomana. Da,to je moja tragicna prica. I sto je najgore,znala sam sve od samog pocetka,ali bila sam dovoljno luda i glupa da te prihvatim takvog kakvog jesi,umesto da uradim ono sto bi vecina njih na mom mestu ucinila. PObegla glavom bez obzira. Ali vreme je prolazilo,i sada je kasno. Oni koji nisu doziveli ovako nesto,nikad nece moci da znaju zaista..kakav je ovo osecaj. Kakav je ovo bol. I govore mi svi,pusti ga,nije on za tebe,unistice ti zivot,pusti ga... I ja se pravim jaka. Pravim se pred drugima. Pravim se da je on za mene odavno vec mrtav. A i dalje se cujem sa njim. Nije da nisam pokusala. Jesam ,i to mnogo puta. Setim se svega,i smiirm samu sebe kako ce proci ,kako cu zaboraviti, shvatim da sam pogresila,ali onda za nedelju,dve ,kao da zaboravim razlog zbog kojeg treba da nestane iz mog zivota. I sve tako u krug.  Ja nikad nisam zelela da ga menjam. Nikad nisam ni pomislila da pokusam. Ne zelim to. Mogu me svi osudjivati,ali kazem, dok se ne nadjes u takvoj situaciji,ne mozes da znas nista. Ne mozes da shvatis zasto je to tako. Jer,srce ne bira,nekad se neke stvari jednostvano dese. Ovim tekstom sam samo htela da kazem ,da pametan uci na tudjim a budala na svojim greskama. Ne dozvolite nikad,nikad da osetite nesto vise od zaljenja prema nekom narkomanu. Bicete povredjeni. I to jako. Zivot ne moze da ostane isti. Nikad vise... 

 

 


Pronaci sebe..

— Autor lejdisludjena @ 11:56

I tako uhvatila me sinoc neka nesanica. Znate ono ,kada vam se toliko toga skupi u glavi da jednostavno ne znate na koju cete stranu pre. I onda sam se setila necega. Otkad znam za sebe,pisem dnevnike.Jako korisna stvar.. :)  I onda sam uzela spise iz poslednje dve godine,i krenula da citam. I da trazim svoje greske,kojih sam sada prilicno svesna. I onda sam shvatila da dnevnici ipak imaju veliku korist. Ko zna sta bi se samnom desilo da sve svoje lude misli ,kojih ima previse, nisam zapisala na neko sigurno mesto :) .I stvarno su mi mnogo pomogli. I zapisala sam nekoliko stavki ,koje moram da promenim kod sebe. Stvari koje se tokom godina nisu menjale,a koje sam neprestano ponavljala misleci da su ispravne. Ali naravno postoje stvari koje se nikad nece promeniti. Barem ta jedna stvar....Nikad necu da prestanem da pisem dnevnik :) 

 

 


Ne pomaze vreme,ne...

— Autor lejdisludjena @ 19:26

Volela bih da te sretnem ,negde,bilo gde. Osecam se kao da na ovom svetu ne postoji niko ko bi razumeo ovo sto osecam . Srce kuca a..kao da ce da stane svakog trenutka. Mada ,vise me nije ni briga. Da li ste nekad culi da je neko umro od ljubavi? Ja nisam,ali sam prilicno sigurna da mnogo njih jeste. Od usamljenosti i tuge se umire. Ali to mi vise nista nije ni bitno. Bas me briga. Da sutra umrem,ne bi mi bilo zao. Jer ,i nemam sta izgubiti.Osim uspomena. Zato me i ne bi bilo briga,jer imam uspomene. Ne moram nista vise da dozivim i vidim. Valjda nisam zasluzila da budem bas toliko srecna. Oduvek sam mislila da sam srecna .Da,to je sreca. A zapravo,jedina sreca bila je kad si me ti drzao za ruku. I zato se osecam lose i bedno. Zato sto mi nedostajes. I zato i slusam ove tuzne besmislene pesme. Sve su te pesme besmislene. Ceo zivot je besmislen. Predavati se emocijama i zalosti,sve je to besmisleno. Nase je samo da disemo i idemo dalje. Ko pita za emocije,ko mari za srecu. Moje je samo da disem,i idem dalje. . .

 


vristala bih

— Autor lejdisludjena @ 18:54

Inspirisao si me na zlo. Zlo da te zauvek sacuvam u svom dzepu u obliku srca koje je prestalo da kuca onda kada se u njega uselila prasina.  Mozda toga nisi svestan ,ali,da promenio si me. Onako ,iz korena. A to  ume da boli. Ponekad. Ne zelim ni da sanjam o tome da si ikada osecao nesto vise prema meni. Boli,sve me boli. Budem ponekad dobro,mislim prolazi,ali i najmanja sitnica me podseti i krene sve ispocetka.  Mrzim kada se pribudi iznova ta moja slabost da kao LUDA poletim nazad ka tebi. Nekako je stisam. Ali ,ja sam luda,nenormalna. Utuvila sam neke stvari sebi u glavu koje nisam smela. I ne mogu da zivim sa tim stvarima. Kidaju me,dan za danom. Ubijaju! I ne smem to nikome da kazem. Iako spolja sve izgleda ok,kao da ide svojim tokom,iznutra umirem,jer ne smem nikome da priznam da jos te volim.  A SAMO BIH GLASNO VRISTALA ,ISLA ULICOM I VRISTALA,POPELA SE NA NAJVECE VRHOVE I VIKALA IZ SVE SNAGE,DA TE VOLIM VOLIM I VOLIM KAO STO NIKAD NIKOG NISAM....

Da tako je to u mojoj glavi. U stvarnosti bih samo zacutala,odmahnula glavom,i nastavila dalje. 

 


Sad sam bolje.

— Autor lejdisludjena @ 02:16

Obuzelo me neko cudno osecanje. Valjda sto je sneg ,ne znam. Da se razumemo,ja mrzim sneg. Mislila sam da ce boleti kad odes. Pokusala sam da zamislim svoj zivot u kome ti nikad nisi postojao. Nisam mogla,iz nekog nepoznatog razloga. Cudno je to,koliko sam puta zamisljala da si tu kad zapravo nisi bio,a kada sam trebala da zamislim da nisi,to nisam mogla. I evo,sad slsuam pesmu,koja me podseca samo na tebe. Jadno,znam :). Ustvari,jadno bi bilo kada bih plakala.Ali ne,cak ,ne osecam nista narocito. Valjda je i to moralo da se desi. Bol je jednom morao da ode. Ono od cega sam se opirala vise od pola godine,zapravo je bilo najbolje resenje,samo sto sam bila previse zaslepljena i glupa. I rekla sam sebi,kraj,ne smem sebi da dozvolim tu slabost da ti se ponovo prva javim kad god se osetim usamljeno. I vidim ,i ti si meni prestao da se javljas. I sve tako,samo odjednom. Prvo sam bila zbunjena kako sad sta odjednom,ne razumem....Ali sad ,sad mi je mnogo bolje :) Sve je lakse kada prihvatis istinu. A istina je da ti nikad nista nisam znacila,i da nijednog trenutka nisi umeo da cenis to sto sam te volela. ALi nema veze,sta je bilo bilo je. Bolje sam. Sad sam bolje.


Fotografija

— Autor lejdisludjena @ 09:46

Ponekad imam osecaj da cu se ugusiti. Da ce srce stati. Prodju dva tri dana,ne cujem od tebe glasa,i opet sam bolje. Sve mislim,vratilo se sve na staro. Ali ,tada zaboravim,da se staro nikad nece vratiti. Da trebam da pocnem da zivim novo. Da poput sibice zapalim pohabanu fotografiju. Ali svaki put kad je uzmem u ruke,pod prstima kao da osetim jacinu uspomena koje nosi. Grebe me i ne da... A ja, kao da sam previse slaba za ovo. Prepustim se,i utonem u njene cari. Ne vrede opiranja,pomislim. Pa je uzmem uz sebe i zatvorim oci,dok mi kroz glavu prolecu jos uvek zive slike starog vremena. Ti duhovi koji stvaraju istovremeno i nemir i slobodu. Sta sam im skrivila? Da li cu se ikad osloboditi? I tako,dan za danom,prosla i godina. Vec sam uveliko u vrtlogu .Kao da padam,dok oko mene po zidovima ,jedna za drugom stoje pohabane fotografije. I dok padam,odjednom niotkuda,tvoja ruka. Trenutak kada srce staje,gubim ponovo dah. I zato se uvek uhvatim za tvoju ruku ,jer ne vidim nista drugo oko sebe. Ni ne zelim da vidim nista drugo. Ko zna,mozda je pored mene proslo hiljadu drugih ociju,mozda mi je pruzeno hiljadu drugih ruka,a mozda sam sve to samo sanjala. I sve mi se cini, da je samo tvoj dodir bio stvaran...

 

 


Nenormalni odnosi nenormalni svet

— Autor lejdisludjena @ 12:31

Sve je medju nama pocelo tako..nenormalno. On je onaj tip osobe za koju nikad ne bih mogla da kazem da bi mi se svideo ,ili da bih bila sa njim. I polako sam pocela da saznajem svasta o njemu,da razgovaram sa njim,i sto sam vise ulazila u tu pricu ,sve vise je poceo da mi se svidja. Pa cak i kad mi je rekao ono najgore o sebi. I on je bio ubedjen da cu se skloniti od njega cim ga malo bolje upoznam. A meni je sve to bilo tako privlacno i zanimljivo. I priblizavala sam se ja njemu,i on meni. I iako sam velikm delom sebe bila svesna da sa tako labilnom osobom ne mogu imati normalan odnos,ja sam htela ono nemoguce. Meni je ovakva veza ustvari bas i odgovarala,jer vecito bezim od normalnih dugih veza,i normalnih frajera. Uvek su me smarali,i uvek sam smisljala razloge da ne budem sa takvim likovima. I onda se pojavi samo ta jedna osoba,koja promeni sve. Koja me okrene za 360 stepeni,i napravi totalni haos. I ,iako vise nismo zajedno,vidjamo se,i cujemo se. I nije mi ni bitno toliko da li smo u vezi ili ne,jednostavno nadjes nekog toliko slicnog sebi,nekoga ko ti toliko odgovara,nekoga ko ce uspeti da te zabavi cak i kada samo sedne pored tebe i cuti. I od kad je on u mom zivotu,ja ne mogu da pustim nekog drugog. Opet se naravno pojavljuju oni normalni. Ali ,ja kao da je neki virus ,odbijam. Osetim te necije tudje usne,tudji dodir,i odmah neka muka u stomaku. Izgleda da je potrebno dosta vremena,a mozda i ceo jedan zivot,da opet sretnem nekog ,tako posebnog,i tako stvorenog ,kao da je specijalna porudzbina. 

 


Ispari..

— Autor lejdisludjena @ 19:32

I stanem tako na trenutak..ne osvrcem se oko sebe. Ostanem samo ja i onaj mali kosmos koji se nalazi u svima nama. I zapitam samu sebe. Sta zelis?

Ne,ne sta je ispravno,ne sta tvoji roditelji prijatelji misle da je ispravno i najbolje za tebe,ne ono sto sto bi mozda bilo najracionalnije resenje,vec sta ja ZELIM?

Imam dva resenja. Da te pustim i pobegnem. Zaboravim. I zivim svoj zivot. 

Da unistim svoj zivot samo da bih bila sa tobom. Jer je to ono sto zelim.  Ne znam mozda neke ljubavi ipak nisu vredne tolike zrtve,pokusavala sam previse. Dala sam celu sebe. Mislim da nisam sprEmna dalje da idem. Da patim i unistavam sebe delic po delic svakog dana sve vise. Da se kidam ...

Ipak je bolje pustiti. Udahenm dubooko i kraj .Zelim mu sve najboje.I da nedostajace mi. I da bice tesko. Ali nekad je biti hrabar i pustiit jedino resenje...

 

 

 


Pa ..za neki novi pocetak

— Autor lejdisludjena @ 15:28

Posto sam,jelte sludjena...Tesko mi je da priznam samoj sebi neke stvari,a jos teze da drugima pricam o nekim stvarima. Pa zato ja lepo sednem i pisem. Ne znam da li je to pogresno,ali eto mozda se bojim toga da me nece razumeti. Mislim znam da se toga bojim. Retko ko moze da razume osobu koja je nekad sasvim bila normalna a kasnije odlucila da promeni sve iz korena zato sto se pojavio on. Da. Nazovimo ga ...On. Ime nije ni bitno.

Prolazila sam kroz zivot hladno i nezainteresovano...I dok je vreme tako lagano prolazilo ,i kako su kroz moj zivot prolazili nebitni likovi,pocela sam da gubim nadu,da samnom nesto nije u redu..Kako je moguce da nikad ne osetis nista,kako je moguce da ti sve tako brzo dosadi..zar sam toliko nezrela i nespremna za normalnog decka i normalnu vezu??

I tako ,kada sam najmanje ocekivala ,osamarilo me je nesto toliko jako,nesto neobjasnjivo ,nesto zbog cega nisam mogla vise da prepoznam sebe. 

Cak i posle prvog susreta,znala sam da je to to. Kada me je prvi put pogledao,znala sam da nece tako lako otici iz mog zivota..I evo posle godinu dana i dalje ne ide. Ne ide,a i nije tu..ako razumete sta hocu da kazem

Shvatis u nekom trenutku ,da kada si spreman da prihvatis sve kod te druge osobe,pa cak i ono najgore,da si onda spreman i da je volis ,bezuslovno ,po svaku cenu. Da mi je neko pricao da cu ja ovoliko poludeti za nekim,ko je toliko pogresan i sve ono sto nije za mene....ne bih verovala. 

A sada je gotovo. Sve je otislo predaleko.Niti mogu da ga pustim,niti mogu da ostajem uz njega. Jer ako ucinim bilo sta od ova dva ,lose ce se zavrsiti po mene. 

Valjda mi ostaje samo da se nadam da cu se jednog jutra probuditi i da cu se vratiti godinu dana unazad...Ma sta lupam,i da se vratim godinu dana unazad,opet bih sve isto...

 


la la

— Autor lejdisludjena @ 17:01

Ko sam ja? Pa da ,bilo bi uljudno da se predstavim.Kada bih makar znala ko sam ja tacno...Zivim u nekom svetu,drugacijem od ovog u kojem se nalazimo sada. Ja zatvaram oci pred realnoscu. I kada ih otvorim ,ponovo pobegnem. . .  Moja prica je previse cudna i komplikovana.I malo bi je ko razumeo. Na kraju krajeva ni ja ne razumem samu sebe. Ali nikad nije kasno,barem tako kazu. Nikad nije kasno da se pocne ispocetka. Pa eto pocetak godine,neke nove odluke pa medju njima i pisanje bloga. Ne zelim da se jadam ,ne zelim da trazim reci podrske,samo zelim da pisem,.

 


Čestitamo

— Autor lejdisludjena @ 16:55
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
«Prethodni   1 2 3 4 5 6

Powered by blog.rs