U zemlji cuda

Posto sam,jelte sludjena...Tesko mi je da priznam samoj sebi neke stvari,a jos teze da drugima pricam o nekim stvarima. Pa zato ja lepo sednem i pisem. Ne znam da li je to pogresno,ali eto mozda se bojim toga da me nece razumeti. Mislim znam da se toga bojim. Retko ko moze da razume osobu koja je nekad sasvim bila normalna a kasnije odlucila da promeni sve iz korena zato sto se pojavio on. Da. Nazovimo ga ...On. Ime nije ni bitno.

Prolazila sam kroz zivot hladno i nezainteresovano...I dok je vreme tako lagano prolazilo ,i kako su kroz moj zivot prolazili nebitni likovi,pocela sam da gubim nadu,da samnom nesto nije u redu..Kako je moguce da nikad ne osetis nista,kako je moguce da ti sve tako brzo dosadi..zar sam toliko nezrela i nespremna za normalnog decka i normalnu vezu??

I tako ,kada sam najmanje ocekivala ,osamarilo me je nesto toliko jako,nesto neobjasnjivo ,nesto zbog cega nisam mogla vise da prepoznam sebe. 

Cak i posle prvog susreta,znala sam da je to to. Kada me je prvi put pogledao,znala sam da nece tako lako otici iz mog zivota..I evo posle godinu dana i dalje ne ide. Ne ide,a i nije tu..ako razumete sta hocu da kazem

Shvatis u nekom trenutku ,da kada si spreman da prihvatis sve kod te druge osobe,pa cak i ono najgore,da si onda spreman i da je volis ,bezuslovno ,po svaku cenu. Da mi je neko pricao da cu ja ovoliko poludeti za nekim,ko je toliko pogresan i sve ono sto nije za mene....ne bih verovala. 

A sada je gotovo. Sve je otislo predaleko.Niti mogu da ga pustim,niti mogu da ostajem uz njega. Jer ako ucinim bilo sta od ova dva ,lose ce se zavrsiti po mene. 

Valjda mi ostaje samo da se nadam da cu se jednog jutra probuditi i da cu se vratiti godinu dana unazad...Ma sta lupam,i da se vratim godinu dana unazad,opet bih sve isto...