Fotografija
Ponekad imam osecaj da cu se ugusiti. Da ce srce stati. Prodju dva tri dana,ne cujem od tebe glasa,i opet sam bolje. Sve mislim,vratilo se sve na staro. Ali ,tada zaboravim,da se staro nikad nece vratiti. Da trebam da pocnem da zivim novo. Da poput sibice zapalim pohabanu fotografiju. Ali svaki put kad je uzmem u ruke,pod prstima kao da osetim jacinu uspomena koje nosi. Grebe me i ne da... A ja, kao da sam previse slaba za ovo. Prepustim se,i utonem u njene cari. Ne vrede opiranja,pomislim. Pa je uzmem uz sebe i zatvorim oci,dok mi kroz glavu prolecu jos uvek zive slike starog vremena. Ti duhovi koji stvaraju istovremeno i nemir i slobodu. Sta sam im skrivila? Da li cu se ikad osloboditi? I tako,dan za danom,prosla i godina. Vec sam uveliko u vrtlogu .Kao da padam,dok oko mene po zidovima ,jedna za drugom stoje pohabane fotografije. I dok padam,odjednom niotkuda,tvoja ruka. Trenutak kada srce staje,gubim ponovo dah. I zato se uvek uhvatim za tvoju ruku ,jer ne vidim nista drugo oko sebe. Ni ne zelim da vidim nista drugo. Ko zna,mozda je pored mene proslo hiljadu drugih ociju,mozda mi je pruzeno hiljadu drugih ruka,a mozda sam sve to samo sanjala. I sve mi se cini, da je samo tvoj dodir bio stvaran...
