U zemlji cuda

Vetar u ledja :)

— Autor lejdisludjena @ 13:36

Trazila sam potrvdu. Dovoljno veliku potvrdu da bih shvatila ko sam,gde pripadam i gde mi je mesto.  Ovog jutra sam je i dobila.

Moj esej na temu politike i filozofije,jedna analiticka rasprava,na samom je vrhu,od 300 radova,moj esej je na samom vrhu.Ne volim da se hvalim,ali sad sam morala,jer nisam nikad bila ovako ponosna sobom. :)

To je bio taj trenutak ,kada sam shvatila da sam u stanju mnogo vise nego sto sam svesna da mogu. To je bio trenutak ,kada sam resila da ne slusam sve te priče oko mene,i da dokažem sebi,ne svima njima,ko sam i šta sam. 

Ovih dana se dogadjaju stvari ,za koje nisam verovala da ce se dogoditi. Stvari za koje sam se najmanje nadala da ce se desiti. A najvaznija od svih tih stvari,jeste to sto mi se moj mali pas vratio kuci. Izubijan,i umoran,i preplasen,ali se vratio. Mogla sam da umrem od srece tada. 

Zivot nam ponekad daje priliku da poverujemo u cuda. Nekad nas zaturi u mrtvi ugao,nekad nam daje vetar u ledja.

Sada cu spremnije cekati te oluje. Jer ,koliko god bile teske,jednom moraju da odu,ukoliko smo dovoljno hrabri da ustanemo. Sada je sve lakse .  :)  


Osvrt

— Autor lejdisludjena @ 19:18

Sta bih mogla da kazem u vezi 2012 godine? Nisam znala kako da zapocnem ovaj tekst,pa cu citirati sebe ,odnosno svoj prvi tekst,iz januara 2012-te. ,,pocela sam da gubim nadu,da sa mnom nesto nije u redu..Kako je moguce da nikad ne osetis nista,kako je moguce da ti sve tako brzo dosadi,,

Hrabro sam prihvatala svaki poraz,a bilo ih je,dosta ove godine. Sa svakim novim gubtikom ,rekla sam sebi,nema veze ,ko zna zasto je to dobro. Pa se sada pitam,sta je dobro u tome sto sam danas izgubila i svog psa. Sta je dobro u tome sto je samo odjednom nestao?

Pojavio se u mom zivotu i zivotu moje porodice,pocetkom ove godine,i napravili smo mu mesta u nasim srcima i u nasem domu. Cekam ceo dan,i govorim sebi ,znam da ce se vratiti. Ali nje nema . Slomila sam se . Znam ,to je samo pas,to je samo zivotinja. Mogu sutra odmah da nabavim drugog psa. Ne znam,ja se osecam uzasno. Kao da je otisao deo mene.

Nisam od onih koji cmizdre i pokazuju emocije pred drugima. Jednostavno,to nisam ja. Ali sada,sada sam slomljena i ljuta na zivot,jer je pored svega ,morao i njega da mi uzme.

Vezes se kao budala za nesto,i posle se cudis sto ti je srce slomljeno.

 Ova godina ,uzela je i poslednju mrvicu dobrote i ljubavi koju sam cuvala. Ova godina ,napravila je od mene surovog borca. Borca ,koji se vise ne okrece nazad,koji vise nece imati srca i koji nece gledati preko koga gazi da bi dobio nesto. Svesna sam koliko je lose to,ali ja vise nemam drugog izbora. 

Volela sam jednog decka,cele godine sam pisala o tome,pruzila sam mu poslednju sansu,jer mi je ,barem sam tako mislila te veceri,otvroio srce,i pomislila sam da je ljubav ipak moguca za mene. Da bih sledeceg dana videla na fejsu da se pomirio sa devojkom,a mene samo ignorisao,kao da ono sve nije ni postojalo. Zastala mi je knedla u grlu,koliko sam bila ponizena i  koliko nisam mogla da dodjem sebi tog trenutka. Ali ,tada se u trenutku sve zavrsilo za mene. Toliko me je zabolelo,da nisam htela ni da placem ,ni da razmisljam o tome,ni da pricam sa bilo kim o tome. Ta osoba za mene vise ne postoji. Ne postoji i kraj. 

 Ne verujem vise ljudima. Svaku rec primam sa rezervom. Postala sam okrutna prema samoj sebi ,i prema svima ostalima.

Kao da ja ne bih volela da je drugacije. Da imam nekoga ko me voli,koga volim.  

 


Vecno pitanje,zasto se ne javlja?

— Autor lejdisludjena @ 11:17
Da li su muskarci jedini koji ostavljaju zene u nedoumici ,u vecnom nerazresenom pitanju,ZASTO SE NE JAVLJA? iako je odgovor prilicno jasan  i razumljiv ali neprihvatljiv za vecinu zena koje taj poziv ocekuju.Elem,zanima me ,da li i muskarcima opada samopouzdanje srazmerno sa kolicinom vremena koja protekne u cekanju da se ona javi? Nekad uhvatim sebe ,da cekam da mi se javi prvi,jer ukoliko se to desi,osecam kako mi je moje samopouzdanje vraceno,moj ego je netaknut. Da li je ustvari samo to,to? Da li smo toliko nesigurni u sebe pa tu nesigurnost testiramo kroz musko zenske odnose?  Uvek ,sa kojim god likom da sam se vidjala ,bila u vezi,uvek je u pocetku postojao taj problem,ta nelagodnost. Da li da mu se javim prva ili da cekam? Ukoliko bih se odlucila na cekanje,svakim satom bivala bih sve nervoznija. Onda posle ne znam koliko tacno vremena ,krece preispitivanje i smisljanje svih mogucih razloga zasto se ne javlja. Pa mozda nema kredita,izgubio je telefon,mozda je pogresno upisao tvoj broj,mozda je otisao na neplanirano putovanje u Narniju,jer je zaspao u ormanu ,i sada pokusava da nadje put nazad ,a dobro znas da u Narniji nema dometa :D . I jos milion drugih razloga smo u stanju da izgovorimo,osim onog jednog,koji se samo nasluti u vazduhu. Jednostavno ga ne zanimam. Ne dopadam mi se. Msilim da se svi najteze suocavaju sa ovim. I ja sam ,priznajem,ali onda  mi se u kratkom periodu dogodio surov niz losih frajera,i shvatila sam da istina zaista oslobadja. Brzo sam raskrstila sa svakim ,a jos brze se pojavio novi. Onda shvatis ,da frajera ima na svakom cosku,ali caka je u tome,sto ces neke zanimati,neke ne. Sto brze se pomirimo sa cinjenicom,brze cemo pomoci sebi. Zamislite koliko bi smo sebi ustedele vremena kada bi smo prihvatili ovu istinu :D cMOK,cmok

Smejem se sama sebi

— Autor lejdisludjena @ 20:24
Posle milion puta ponovljenih gresaka ,i gluposti,posle ne znam koliko puta vidjene situacije ,i mog gubitka ,ja uvek postupim isto. Uvek zaboravim da me je povredio i nestao bez pozdrava ,i onda se vraca kao da se nista nije desilo,i ja uvek pomislim kako ce ovog puta biti drugacije. Ne mogu da verujem da posle TOLIKO PUTA ,ja i dalje mislim da ce se nesto promeniti,pa stvarno,i posle se pitam zasto me je drugarica toliko ubedjivala da ga iskuliram ,tj ne samo drugarica nego svi ljudi sa kojima se druzim. Nije kao da dopustam drugim ljudima da odlucuju umesto mene,ali znam da bih i ja isto postupila da sam na njenom mestu. Rekla bih iskreno misljenje,ne bih sigurno rekla ,,Pa sta ima veze sto je takav skot prema tebi,nastavi da se vidjas sa njim,, To nijedan pravi prijatelj ne bi uradio,sada razumem zasto je bila toliko okrutno iskrena sa mnom,ali ja sam se samo pravila da je slusam. Pa zasluzujem ovo ,da budem ispaljena,zasluzujem jer ne znam koliko mi je jasno pred ocima stajalo KRENI DALJE ,NE ZANIMAS GA , ali nekako sam uvek odbijala da poverujem u to,i uvek iznova pokusavam. Ne znam sta mi je davalo motivaciju ovih godinu ipo dana. Za godinu ipo dana ,ja i dalje imam osecaj nervoze kada hocu da mu se javim,i dalje razmisljam da li bi bilo okej da mu se javim prva ,i dalje zatreperim kada mi se iznenada javi samo da vidi sta radim. Koliko sam jadna. I eto ,opet me je ispalio. Rekla sam mu da mu je ovo zadnja prilika,ovo vece je trebalo da bude TO vece. Vece kada cemo pokusati zadnji put,vece kada ce se sve promeniti. Toliko mi je sve delovalo savrseno dok mi je govorio da zeli da se potrudi da zeli da promeni sve. I ja sam poverovala naravno,glupaca. Da bi dosao taj  dan,a od njega ni traga ni glasa. Ponovo prozivljavam isti odvratan osecaj na svojoj kozi,PONOVO. Kao da nije dovoljno peklo prethodnih milion puta. Ali ,sto je mnogo mnogo je. Jedino sto mi preostaje ,jeste da ga obavestim da je ovo bila zadnja prilika. Jer mozda jesam bila toliko naivna i glupa sve ovo vreme,ali i takvim stvarima mora da dodje kraj . 

Koliko sam jaka?

— Autor lejdisludjena @ 00:46

Moj zivot se promenio onog trenutka kada sam ga shvatila kao borbu,kao igru,kao izazov koji mi se svakoG dana stavlja pred ocima. Pre pola godine,plakala sam zbog svake sitnice. Danas vise ne placem , i ne tugujem. Nemam vremena za osvrtanje unazad i preispitivanje sebe. Danas je ono sto dugujem sebi,danas ili novu sansu. Odlucila sam da prestanem da zalim nad stvarima koje se nisu desile i u kojima nisam uspela. Ustala sam i odlucno krenula da se borim za sebe. Da kidam i da se otimam. Osecam se kao u ringu,svakog trenutka svog zivota. I zato sam sada spremnija kada se pojavi neka prepreka,zato sada vise ne ocajavam nego pokusavam dok ne uspem,jer poraz nije opcija 


Jedan ovako iskren tekst

— Autor lejdisludjena @ 20:28
Htela sam,vise od svega na ovom svetu,da budem tvoja devojka. Ali,neke su stvari vece i jace od te moje zelje. Jaca sam ja,i jaci si ti. I ta jebena tvrdoglavost. Rekla sam ti,onako bez trunke ustezanja,imas svoju devojku,mozes i nju da jebes. Meni si nebitan. Bilo je to veoma hrabro,tj te reci koje su izletele iz mojih reci. Ali koliko god da sam to sa sigurnoscu i samouverenoscu izgovorila,ne mogu da kazem da sam to u potpunosti mislila. Ali eto ,resila sam da tako mora. Htela sam da budem tvoja devojka,ali sam cesto znala da zaboravim da ti vec imas jednu. I sta meni znaci to tvoje ,,meni ona nista ne znaci,, kad ti ne bih verovala ni da mi kazes da je sad jesen. I osecala sam se tako jace tako sigurnije posle toga sinoc, ali danas,danas shvatam da nakon svega,ja sam ipak ta koja nikad i nije bila iskrena. Sinoc sam pomislila,kraj,ovo je kraj,ovog trenutka je vec drugacije. Imam taj neki osecaj. Ali ne kao do sad,onaj osecaj beznadezne zaljubljenosti. Ne,ovo je vise neki previse dobar osecaj, kao da mi celo telo porucuje da ce nesto da se desi. Nesto veliko. Oduvek sam htela da budem tvoja devojka. Pitam se da li ce to ikad prestati. Sve vezano za tebe. Sigurna sam da hoce ,jednog trenutka,sve ce prestati.

Vidi me sad!

— Autor lejdisludjena @ 10:40
I tako,slomila sam ga. Ne on mene,ja njega. I dalje se cudim sama sebi. Utisala sam svu tu ljubav koja je nekako ,ne znam kako ,ostala u meni,i odlucila da mu se suprotsavim,i da ga oteram od sebe. Ali morala sam bilo je jace od mene. Smucilo mi se da se cujemo samo kada mu dosadi njegova devojka,i da se osecam kao necija rezerva. Cak sam isla toliko daleko u svom monologu,da monologu jer je on ostao bez teksta ,nije ocekivao to od devojke koja je sve vreme bila uz njega. Ali rekla sam svasta,toliko sam ga slomila,da mi je na kraju rekao kako mu devojka nista ne znaci,kako je hteo da nesto bude izmedju nas,i mi i mi i mi. Rekla sam mu ne postojimo mi ,i  ne postoji nas. Ne postojimo ja i ti. Ne postoji nista izmedju nas niti ce ikad vise biti. Pricala sam ja dugo, reci su same dolazile nisam vise znala odakle,kao da to nisam bila ja. Nikad nisam bila tako hrabra,i tako hladna sa njim. Osetila sam kako postaje sve manji i manji,osetila sam kako me napusta. Shvatila sam tog trenutka istinu koja mi je bila potrebna. Da nije dovoljno snazan da bi me uhvatio,da nije vredan devojke kao sto sam ja,i da je vreme da svoje vreme posvetim nekome ko to zasluzuje. Tacka .

hehe

— Autor lejdisludjena @ 14:34
U toj gomili nebitnih lica,prepoznala sam njegovo. Dva stara druga,dva stara neprijatelja,dva stara ... Proslost je samo ono sto je ostalo od nas dvoje. A opet,put me je naneo ka njemu,opet. Koliko sam samo puta razmisljala kako cu ga sresti,kako cu se osecati,sta cu reci. I sve mi se to sada odigravalo pred ocima. Uhvatio je moj pogled. Promenio mu se izraz lica. Drago mu je sto me vidi,ili je to onaj smesak kada ti je neprijatno? Krecemo se jedno prema drugom. Ja prebledela i promenila na licu hiljadu drugih boja,ali se nista nije primetilo od sminke. Dobro je ,izgledam odlicno danas,jedina misao koja uspeva da mi prodje kroz glavu izmedju tutnjave i teskih otkucaja i koraka koji me gutaju. To su bile najduze sekunde u mom zivotu. I sta sad,glupo cao ,sta ima otkud ti? U mojoj glavi to je izgledalo kao u filmovima,trcim i bacam mu se u zagrljaj,veliki strasni poljubac,ta strast koja ne moze da se obuzda,i ti glupi filmovi koji me navode da razmisljam o stvarima koje se nikada nece desiti. Da,desio se glupi poljubac u obraz glupo cao,glupo otkud ti,glupo sta ima. Da me neko sa strane posmatra ,pomislio bi  da izgledam sasvim normalno,i da je ovo sasvim normalna situacija. Tako je izgledalo,da. Ali u mojoj glavi ostalo je potpuno drugacije secanje ovog dogadjaja obojeno panikom ,i padom pritiska.  Kad se tad nisam onesvestila. . . Milion puta sam htela da se ne osecam ovako,ali jebiga. Ni vreme,ni daljina ,ni tisina,nista ne moze da promeni i izbrise ovo osecanje. Pre bih rekla bolest. Nakon naseg kratkog susreta ostalo je pregrst dogovora i obecanih poziva i poruka,i ja ,sasvim u transu,ja u soku,ja u panici. Ja ,opet vracena na stari put. Zar me neko kaznjava kad mi ovakve susreta ,,sasvim slucajno,, namece. Zar cu se ja opet usuditi da cekam pored telefona,ili da prva posaljem poruku. Zar cu dozvoliti opet sebi da se nadam. Ipak,ovog puta nesto je bilo drugacije. Nakon godina borbe sa njim i sa samom sobom,shvatila sam da ne zelim da kaznjavam sebe. Da je bilo sudjeno,da smo mogli da istrajemo zajedno,ne bi tog dana na ulici stajalo dvoje poznanika i izgovaralo to glupo otkud ti...Bilo bi to dvoje ljudi koji se drze za ruke,i zajedno koracaju. 

Od princa ostao samo konj

— Autor lejdisludjena @ 23:33
Vredan je bio trenutak kada sam shvatila da je problem u meni,a ne u ostalima. Kada sam odlucila da ne zelim da trazim u drugima ono sto nemam u sebi. Zasto smo toliko zavisni od nekih ustaljenih normi,okruzeni sa tolikim pravilima,sve je po sablonu. I nekako mi je sve konfuzno u ovom svetu. Kao da sam spavala sto godina i onda se probudila. Samo sto me  nije probudio poljubac princa ,koji je spreman da me odvede u svoje kraljevstvo,nego silina glasova koji su dolazili iz moje glave. Nisu me vise pustili da spavam,da odspavam jos onih klasicnih pet minuta. :)  I sada potpuno vise ne znam ni sta zelim ni sta ne zelim. Nekako,nije mi se dugo desila neka spontana veza,nije me dugo niko ,,muvao,, nije se dugo niko trudio oko mene. Sta je sa muskarcima,pitam ja vas? Zar je toliko tesko prici devojci? Mislim, jesam ja za ravnopravnost i sve to,ali covece, gde je tu ravnopravnost,ako ce sada muskarci cekati da im devojka prva pridje?  Moja situacija je ,nekako prilicno jednostavna,otkad sam izasla iz ludacke faze,a i ludacke kosulje, i otkad sam ,nadam se ,zauvek,zavrsila sa jednim narkomanom. To jeste bilo komplikovano. Ali sve posle njega,bila je ista prica. Resim ja tako da nastavim sa svojim zivotom,ali ispostavi se da to i nije tako lako. Vidjam se ja tako sa nekim likovima,koji mi se ucine skroz okej,nova prilika nova sansa,buducnost deluje prelepo. Ali,mene kao da je neko prokleo. Naime,vidim se sa svakim likom dva puta,i posle toga,zatisje,uz koje obavezno sledi i saznanje da je u medjuvremenu nasao devojku. Ali evo ,ne lazem ,pet puta mi se to desilo do sada. Uvek ista prica. A,imam i par primera, koji nisu nasli devojku,ali posle drugog vidjenja jednostavno izgubimo kontakt,i to je to. U pocetku sam mislila da se potrudim da izvucem situaciju ,ali onda sam shvatila jednu veoma bitnu stvar. Hteli mi to ili ne,svet je pun muskaraca. To sto je me je njih petoro i vise ,u kratkom periodu razocaralo,za mene nista ne predstavlja. Pa ima ih jos pet miliona tu oko mene. Resila sam da necu da izigravam dzentlmena i da jurcam i od svake price pokusavam da napravim bajku,vec cu malo da se odmorim,i pustim vreme da mi pokaze,da li ce se pojaviti neko kome je stalo? A ako mi ni vreme ne pomogne,uzecu stvar u svoje ruke,i promenicu dosta toga sto sam trebala odavno. :)

Istina

— Autor lejdisludjena @ 10:33

Budim se. Otvaram vrata tom velikom svetu. Delic po delic mog starog zivota,stare mene,nestaje... Milsila sam da mogu da budem bilo ko. Da se samo probudim jednog jutra i da izaberem da budem takva osoba. Mislila sam da je teznja ka svom idealu,ka svojoj sopstvenoj isitini ,i svom sopstvu,jedino dobro koje mogu da stvorim dok sam jos uvek ovde na ovom pomahnitalom svetu. Jednostavno je,izaberes misao,i svoris svoju stvarnost. Ali,sta ako je ono u sta verujes ,i za sta se toliko vremena zalazes, samo jos jedna od mastarija izgubljene devojcice,samo deo jednog sna? Ako je toliko nestvarno i slabo,da moze da se porusi u sat vremena? Budim se,i dolazim ispred ogledala. Neka ozbiljnost,neka praznina ocrtava se na mojem licu. Guta me istina. Sta je uopste istina ,sta je stvarnost da li ce to neko ikada moci da objasni pravim recima? I da li su moji ciljevi toliko mali da me neko moze razuveriti u samo sat vremena. Kakvu nam to isitinu nude folozofi cije se mili prozimaju i vise od 2000 godina. Misao koja prezivi put dugacak 2400 goidna ,ne moze biti zanemarena i razbijena u sat vremena. Ona je tu,svuda oko nas,a nas je izbor da li cemo je osuditi kao utopisticku i vrednu osude. Da li ona u sbei nudi samo totalitarizam i kontrolu celokupnog ljudskog roda,da li je misao iz tog vremena mogla jedino da bude inspiracija nacistima ,ili nesto vise od toga? Budim se,i necu da prihvatim to.  Covek sam koji nece da prihavti samo jedan put,samo jedan izbor, budim se i trazim svoju istinu. Budim se i stvaram svoj svet. Milsila sam da mogu da budem bilo ko. Sada uopste ne sumnjam u to. 

 


Hraborst ili ludost?

— Autor lejdisludjena @ 01:06

Htela je da se ubije zbog njega. Popila je previse lekova i zavrsila u bolnici. Prebacice je na psihijatriju.. Govorila mi je drugarica,a ja sam govorila kako ne mogu da verujem. Hrabrost ili ludost? Ili previse tuge koju nazivamo depresijom??   Zapravo,mogla sam da poverujem. Zapravo,razumela sam tu devojku vise nego sto je iko mogao da je razume. Nisam ja usamljena,vidjam se sa drugim ljudima,ne placem vise,kao nekad. Ne placem uopste. Ali danas,kada sam saznala za to,setila sam se sebe. Zato sam razumela.  Jer pre godinu dana u ovo vreme,i ja sam prolazila kroz tu fazu. Htela sam da uradim isto. I pokusala sam,bila sam sasvim sigurna u to. Samo sam jednoj osobi rekla za to,i njene suze su me naterale da shavtim da cu ipak nekome nedostajati. Nikad otvoreno nisam mogla da pricam o tome. Nikad... Zato sto previse boli. Ne sama cinjenica da sam htela da zavrsim sa svojim zivotom,vec taj period mog zivota,tih par meseci,najbolnijih meseci mog zivota,kada nisam mogla da se suocim sama sa sobom. A sto je najgore od svega,nisam bila svesna cinjenice da sam stvarno htela da se ubijem. Tek sada kada sa ove distance razmisljam o tome,shvatam kroz koliko tezak period sam prolazila,a koliko nisam htela da trazim pomoc. Mislila sam da mogu sama da proguram sve to. A retko ko moze. Eto,i to je sada iza mene,ostale su samo nocne more koje me cesto prate. Muce,i kidaju. Pitam se nekad,da li i on mene nekad sanja?? NEDOSTAJE MI BOZE ,NEDOSTAJE MI VISE NEGO STO JE IKADA IKO MOGAO. A inat radi svoje. Necu mu nista reci. Niti smem,niti mogu. Jer da to uradim,to bi samo iz mene usamljenost govorila. Proslo je mnogo njih kroz moj zivot,ali ne zelim ja sve njih necu i ne mogu,hocu samo tebe. Mislila sam posle godinu ipo dana proci ce,ali zalud. Kako vreme ide,sve je gore i gore. Ali danas za razliku od prosle goidne prihvatam cinjenicu da sam osudjena da ga volim volim tako jako,tako bezuslovno,a da ga nemam pored mene .Boze,koliko ga volim. VOLIM GA,volecu ga,dok ne sklopim oci zauvek. Iako on to ne zna,ni ne sluti. Srecan je negde sa njom,a mene se mozda seti ponekad. Koliko ga volim....


Jel vreme??

— Autor lejdisludjena @ 01:18

Nisam izgubljena. Nisam luda. Sasvim sam svesna da nisi moj,i sta sad? Pomirila sam se sa tim. Daleko su ta vremena kada sam verovala da sam ti zapravo bila nesto vise osim puke zajebancije. Ne,ne zamisljam tako ponekad ,dok se vozim autobusom,da ces uci bas na toj stanici i da ces se iznenaditi sto me vidis. Da ces sesti pored mene i nasmejati se ,onako cudno. Ne,ne prolazi mi svaki put slika kroz glavu kada prodjem pored te stanice... Ja koja vristim od smeha,a ti lezis na putu. Ne, nisam uopste ljubomorna kada cujem da ste srecni zajedno. Ne,ne,ja sam u redu. Ovo je o meni,ne o tebi. Ne,retko se setim tebe. Ne, ne ,ne ,bezi iz moje glave dosado. Nisi ti kriv,vec ja,ona ja koja ima sulude ideje. Koja i dalje ponekad ,ocekuje neki poziv ili poruku od tebe. A ,polako dolazi ono cega sam se bojala. Ono cega sam se bojala vise od svake svadje,od svakog naseg beznacajnog susreta,od svakog tvog iskoriscavanja mene. Dolazi zatisje. Ignorisanje. Moje ignorisanje tebe ,za koje mi je potreban veliki napor,ali dajem sve od sebe,kontrolisem se nekako. A tvoje ignorisanje mene,jer zaboravljas. Zaboravljas delic po delic,te zagonetke koja nas je vezivala dugo. Nema nista gore od tisine. Nisam verovala da ce stvarno doci ti dani,kada ce secanje na tebe izazvati samo ravnodusnosT. Drzi me,drzi me cvrsto. Kada bi samo znao koliko sam te volela. Koliko bih mogla da te volim jos vise nego sto sam te ikada volela. Vise ljubavi nego sto mogu da podnesem,toliko bih bila u stanju da ti ljubavi dam. Steta sto je to izgleda bilo rezervisano samo za tebe... Jer ko god da se pojavi,ostavi me ravnodusnom. U svakom trazim tebe ,mali delic tebe. Mislim ne trazim vise, dosta mi je traganja. Jebiga,ne mogu sve price o ljubavi da se zavrse srecno,ali moraju da se zavrse. Ova moja je odavno gotova,a ne znam sto pisem o njoj. Kad je nema. Pa dobro ,i Mocarta su slusali tek posle njegove smrti,i o Platonu i dan danas raspravljaju. Mozda nismo istrajali u toj ljubavi,mozda vise necemo moci nikad da je osetimo, ni prema kome kao onda kada smo je osecali jedno prema drugom,ali sada sigurno znam da ce kroz moju pricu ,kroz svaki jesenji letnj prolecni i jesenji vazduh,kroz svaki zalazak i izlazak sunca ,ona ziveti ziveti ,i mozda ,nadam se ,naci put do neka druge dve izgubljene duse. 


jess

— Autor lejdisludjena @ 20:46
Nemojte da cekate inspiraciju,jer vam ona mozda nikada nece doci. Ovo sam cula pre neki dan na jednom od predavanja. Mislim da bolji savet nisam mogla da dobijem. Nije me bilo dugo,ni sama  ne znam sto, lenjost pretpostavljam,a da sam ovaj tekst pisala nekoliko dana ranije sigurna sam da bih napisala da nisam imala inspiraciju. Ne kazem da ona ne postoji,da nekome ko stvara bilo sta ne treba neko veliko nadahnuce,ali velikim delom je to nadahnuce i inspiracija samo izgovor da ne krenemo u akciju ,da ostanemo zakopani tu gde jesmo. Zato sam sela sto pre sam stigla i krenula da pisem. Ovih dana bila sam prilicno NE svoja. Bila sam neispavana,nervozna ,mrzovoljna. Ali i u moru tih stvari koje su me potpuno nervirale koje su mi dosadjivale,izmedju obaveza i malo sloobdnog vremena koje sam provela troseci na anebitnw stvari,ipka sam zahvalna na dve. Sto mi novi nametnuti tempo zivota na koji se jos navikavam ,nije dozvolio da razmilsjam o osobama koje nadam se vise necu ni morati da se trudim da ih teram iz svojih misli,ali i zbog toga sto se samo odjednom,pojavio neko ko mi ulepsava ove vec  toliko zute jesenje dane. :) Nista jos tu nije kristalno jasno,daleko od toga. Ali zar i mora da mi bude? Jedino sto znam jetse da mi je prijatno da provodim vreme sa njim,i da zelim da nastavim to da radim,i nije mi ni bitno sta ce i kako ce dalje biti.  I tako samo odjednom,kada se nisam uopste nadala nicemu. Bas kada sam pcela da verujem da nema vise nade za mene ahahha,sve se promenilo :) 

Prkosna ja

— Autor lejdisludjena @ 10:09
6 milijardi stanovnika na planeti. 7,5 miliona stanovnika u Srbiji.Pa opet ,sve to ne moze da se meri sa tom jednom osobom.Bas onom na koju ste pomislili u trenutku dok ovo citate. Znate na koga mislim. Da,dobro znate. Danas bi kao trebao da bude moj dan. Ali ja sam izabrala da pocetak ovog dana provedem ,barem njegovih prvih 15 minuta smile ,pisuci ovaj tekst. I mislim da ne postoji bolji nacin za pocetak ovog dana. Zasto je ovaj dan poseban? Mrzi me da objasnjavam,tj prosto je,ali neka,neka ostane samo na tome da je poseban dan. Pa opet,kada premotam dogadjaje iz godine koja je iza mene,shvatam da je protracena. Ali ,vreme je iluzija,i bas zbog toga sam izabrala da castim sebe time sto cu pokloniti sebi nov pocetak. Da pozelim sebi par stvari. Jedna od njih jeste da zaboravim sve lose dogadjaje. Tj,da ih se sada secam samo kao stvari koje su me ojacale i bez kojih danas ne bih bila ovde gde sam. A ovde sam,sada i ovde,i ceo moj svet se menja,moje stanje svesti je dobilo potpuno novu dimenziju. Mozda ce neki odustati od mene,mozda ce moja promena dovesti do drasticnih stvari,ali vise se ne bojim. Zbog jedne osobe nisam marila za ceo svet. Sada sam tu osobu iskljucila zauvek. Ne kazem ovo cisto ovako. I kada kazem zauvek,stavrno to i mislim. I bas zbog nestanka te osobe iz mog zivota ,njenog zanemarivanja ,okrecem se ostatku sveta,okecem se sebi. Necu vise kupiti mrvice ljubavi od ljudi kojima nije stalo,vec cu pravu snagu i ljubav naci ovde,u sebi. Ja sam krenula,i vise me nista ne moze zaustaviti. I neka vas ne zavara moje slabasno izmuceno telo,njemu treba vremena da se oporavi. Duh i stav je ono sto ce vas razuveriti . Ovo sam nova ja,koja je svoje greske platila sa kamatom,ovo sam nova ja ,koja je dosla da uzme ono sto zasluzuje ,zato napravite mesta,STIZEM!!!!!!!!!!

IDEMO DALJE

— Autor lejdisludjena @ 18:42

Pisala sam tekst IMAM CILJ OSTVARICU GA BUDITE MI SVEDOCI

Sve je otislo u kurac ,jebi ga.

Milsim nisam nista posebno uradila ali shvatila sam da i to malo sto sam uradila nisam trebala da uradim. Ne znam. Vreme je da odustanem za sva vremena. Dobro je da se nisam izblamirala vise nego sto jesam. Dobro ne mogu da kazem da sam se bas izblamirala ali ne mogu da kazem ni da nisam.  

Uglavnom,sve u kurac.

Ali ,ja necu odustati od ljubavi,NIKADA

Ovo je samo bila jos jedna pogresna ideja ,i cak nisam ni razocarana.  Ponosna sam na sebe sto sma istrajala ovoliko dugo ,ali sada nije bilo samo do mene,tako da zivot se nastavlja.

Mogu da mrzim i da porklinjem i da budem tuzna,ali neka hvala.Ja idem dalje krupnim korakom 


Powered by blog.rs