U zemlji cuda

I tako,ponizila sam se. Mozda bi u takvim situacijama covek trebao da se oseca jadno ,povredjeno,i tako dalje. Da,na trenutke sam osetila to. Poraz. Bol. Sramotu. Ali ,zivot je previse kratak. Pa sta ako mi je rekao da ne zeli samnom sve ispocetka. Pa sta ako mi je slomio srce po stoti put. Ja sam barem bila dovoljno hrabra da mu kazem sve sto sam htela. Nikad nisam mislila da cu skupiti hrabrosti,ali jesam. I to sam i htela.Ili sve ili nista. Dobila sam jedno veliko nista. Ali to jedno nista nateralo me da shvatim  da nikad i nije bio za mene. Da poverdio me je jako,i ne zasluzuje me. Ali tog trenutka kada je rekao ,,ne,, osetila sam da je vreme. Vreme da pustim. Trudila sam se i dala sve od sebe da to malo sto smo imali uspe. Izgubila sam svojih najboljih godinu dana od zivota misleci da ce se nesto promeniti. Nadala sam se boljem,a nisam htela da vidim pravu istinu. Mozda mi je zato tako dugo trebalo da ga pitam. Jer sam valjda podsvesvno predosecala kraj. Nikad mi samo nece biti jasno,jer uvek slusam price o tome kada nesto toliko zelis kada se oko necega toliko trudis,na kraju sve ispadne ok. Ja sam godinu dana davala sebe celu. I na kraju mi je ostao kraj. Ostala sam sama. Zaboli me na trenutak,ali onda utisam tu prazninu u meni i utisam samu sebe. Vristim ,da bih uklonila te crne misli. Smejem se da bih uklonila suze sto nadolaze ,ponekad. Necu dozvoliti sebi da zaplacem. Dosta je bilo suza. Necu dozvoliti sebi ,da pustim suzu zbog tebe,VISE NIKAD!