U zemlji cuda

e cao. ne znam sto ti sada saljem bilo sta ,samo sam htela nesto da ti posaljem. znam da je glupo,ali morala sam. ne znam ni sta bih ti rekla.samo sam htela da ti posaljem poruku. Ne znam ni sto ni kako. osecam se tko retardirano. nedostajes mi. hocu da si sada ovde pored mene,samo da sedis pored mene i da cutimo,cutimo satima. Eto ,samo mi to malo fali. A nemam ni to. znas,postoji milion ljudi sa kojima bih mogla sedeti tako samo sedeti,ali ja ne zelim tih milion ljudi. Ja zelim da ti ,sednes samnom negde ,nebitno gde,i da samo budes pored mene, ne moras me cak ni pogledati. necu ni ja tebe. pravicu se da ne primecujem da buljis u mene. onda,kad okrenes glavu,ja cu pogledati u tebe. Cisto da se uverim da si tu. nista drugo. nemoj dozvoliti da nam se pogledi sretnu,da ti se previse priblizim,onda ces morati da me poljubis. nemoj da me poljubis. onda cu opet razmisljati o tebi danima i satima,opet cu besomucno gledati u telefon i zeleti da je svaka ta poruka od tebe. ja sam u stanju da uradim miliom glupih stvari koje ne vode nikuda,umesto one jedne ispravne. jebiga,nisam kao sav normalan svet,i kao sve ostale devojke. Ja ne mogu da pokazujem emocije pred drugima. A pogotovo ne pred onima za koje bih dala sve. Ne mogu,krenem da se gusim kad trebam nesto tako da kazem. i zato ovaj tekst pisem ovde na blogu,jer sam previse kukavica i previse umorna da bih ti dozvolila da nest ovako cujes od mene. Tako da cu u tvojoj glavi,verovatno zauvek ostati ona hladna i nadrkana,koju nikad nisi mogao da razumes.