U zemlji cuda

I mislim dobro sam,sve prolazi. Neki novi ljudi,neki novi lik. Neke druge usne dodiruju moje. I sve je toliko drugacije. Nema ni trunke slicnosti izmedju tebe i njega. I nista nije toliko nenormalno ,kao sto je to uvek bilo sa tobom. I sad sam smirena,i prestala sam da se nadam da ces se javiti,totalno sam to izbacila iz glave.Samo gorak ukus razocaranja kad smo se poslednji put culi. Razocaranja ,i gadjenja. Kad shvatis da je samo obican narkoman,kome ni do cega nije stalo osim do toga da se uradi. A ja sam toliko zelela ,cudo. I koliko je puta govorio da je prestao ,kraj. I sa njim uvek sve mora ispocetka. Koliko sam ga mrzela ,toliko sam zelela sve ,pa makar i ono najgore,ali nije mi vise bilo ni vazno. Samo sam htela da eto,budem sa njim. Ali kad mi se srce i po stoti put slomilo na komade,i kad sam uhvatila sebe kako posle godinu dana i dalje iznova zalim za njim,morala sam da se zaustavim,i prihvatim stisak tudje ruke. Zeljan pogled,nekih drugih ociju,koje doduse nikad nece imati to nesto bolesno u sebi,kao sto si ti to znao. I najgori je trenutak kad shvatim da te mozda vise nikad necu videti.Ili da cu te videti,a da cu ti se samo javiti,onako bezvezno...E to me lomi,i zbog toga se nocima vrtim u krevetu,i zbog toga ne mogu,ne znam ,proci ce neko vreme i zaboravicu. Ali ,ja ne znam jos koliko. I samo cu ja znati,koliko mi ustvari nedostajes.I niko nikad nece razumeti,zasto..Pa cak ni ja. A sad je kasno da se pitam zasto. Ako nista drugo,volela bih da mi se javi barem u snovima.Eto nista drugo. Nista drugo