U zemlji cuda

Otkucavaju zadnji minuti 2012-te... U meni toliko stvari koje mi je donela i uzela ova godina. Da li sam pametnija? Da li sam bolja osoba? Ne znam...U ovom periodu,obično kreće rekapitulacija cele godine,prisećamo se ,hteli mi to ili ne,svakakvih sitnica,i poput slagalice ,u glavi pokušavamo da složimo celu sliku,razmišljajući istovremeno u skladu sa zakonom ,,šta bi bilo kad bi bilo,,... :D Tu su i poznate liste novogodišnjih želja i odluka. Ovo će biti prva godina da ih neću sklapati. Čemu,kad se uvek razočaram? A želja u ponoć? Sećam se tačno šta sam zamislila na samom početku ove 2012 godine. Nije bitno da li se ostvarilo ili ne,ono što je bitno jeste taj trenutak,kada se grliš i ljubiš sa svima oko sebe ,svi ti čestitaju,i onda ti padne na pamet ta famozna želja. I pošto je običaj da se želja zamisli u ponoć,nemaš mnogo vremena,pa zamisliš prvo što ti padne na pamet. I obično to prvo što ti padne na pamet,predstavlja ono što ti je zapravo važno. I tako se stvori neki cilj. I krećeš,krećeš u novu godinu ,pun nade ,pun neke nove živosti u sebi. Uvek je tako,iako govorim kako ne volim novu godinu,kako je precenjena,kako je izvlačenje novca ,kako je bla bla. Ali ,uvek se iznova radujem 31,decembru,i 1. januaru. :D Ne znam koja će biti moja želja ove ponoći,na samom početku 2013te godine. Saznaću kad sat otkuca ponoć. A onda ,za mene definitvno novi početak,i još jedna prilika da ostavim sve iza sebe. Srećna vam svima nova godina :D !!!!!! 

Trazila sam potrvdu. Dovoljno veliku potvrdu da bih shvatila ko sam,gde pripadam i gde mi je mesto.  Ovog jutra sam je i dobila.

Moj esej na temu politike i filozofije,jedna analiticka rasprava,na samom je vrhu,od 300 radova,moj esej je na samom vrhu.Ne volim da se hvalim,ali sad sam morala,jer nisam nikad bila ovako ponosna sobom. :)

To je bio taj trenutak ,kada sam shvatila da sam u stanju mnogo vise nego sto sam svesna da mogu. To je bio trenutak ,kada sam resila da ne slusam sve te priče oko mene,i da dokažem sebi,ne svima njima,ko sam i šta sam. 

Ovih dana se dogadjaju stvari ,za koje nisam verovala da ce se dogoditi. Stvari za koje sam se najmanje nadala da ce se desiti. A najvaznija od svih tih stvari,jeste to sto mi se moj mali pas vratio kuci. Izubijan,i umoran,i preplasen,ali se vratio. Mogla sam da umrem od srece tada. 

Zivot nam ponekad daje priliku da poverujemo u cuda. Nekad nas zaturi u mrtvi ugao,nekad nam daje vetar u ledja.

Sada cu spremnije cekati te oluje. Jer ,koliko god bile teske,jednom moraju da odu,ukoliko smo dovoljno hrabri da ustanemo. Sada je sve lakse .  :)  

Sta bih mogla da kazem u vezi 2012 godine? Nisam znala kako da zapocnem ovaj tekst,pa cu citirati sebe ,odnosno svoj prvi tekst,iz januara 2012-te. ,,pocela sam da gubim nadu,da sa mnom nesto nije u redu..Kako je moguce da nikad ne osetis nista,kako je moguce da ti sve tako brzo dosadi,,

Hrabro sam prihvatala svaki poraz,a bilo ih je,dosta ove godine. Sa svakim novim gubtikom ,rekla sam sebi,nema veze ,ko zna zasto je to dobro. Pa se sada pitam,sta je dobro u tome sto sam danas izgubila i svog psa. Sta je dobro u tome sto je samo odjednom nestao?

Pojavio se u mom zivotu i zivotu moje porodice,pocetkom ove godine,i napravili smo mu mesta u nasim srcima i u nasem domu. Cekam ceo dan,i govorim sebi ,znam da ce se vratiti. Ali nje nema . Slomila sam se . Znam ,to je samo pas,to je samo zivotinja. Mogu sutra odmah da nabavim drugog psa. Ne znam,ja se osecam uzasno. Kao da je otisao deo mene.

Nisam od onih koji cmizdre i pokazuju emocije pred drugima. Jednostavno,to nisam ja. Ali sada,sada sam slomljena i ljuta na zivot,jer je pored svega ,morao i njega da mi uzme.

Vezes se kao budala za nesto,i posle se cudis sto ti je srce slomljeno.

 Ova godina ,uzela je i poslednju mrvicu dobrote i ljubavi koju sam cuvala. Ova godina ,napravila je od mene surovog borca. Borca ,koji se vise ne okrece nazad,koji vise nece imati srca i koji nece gledati preko koga gazi da bi dobio nesto. Svesna sam koliko je lose to,ali ja vise nemam drugog izbora. 

Volela sam jednog decka,cele godine sam pisala o tome,pruzila sam mu poslednju sansu,jer mi je ,barem sam tako mislila te veceri,otvroio srce,i pomislila sam da je ljubav ipak moguca za mene. Da bih sledeceg dana videla na fejsu da se pomirio sa devojkom,a mene samo ignorisao,kao da ono sve nije ni postojalo. Zastala mi je knedla u grlu,koliko sam bila ponizena i  koliko nisam mogla da dodjem sebi tog trenutka. Ali ,tada se u trenutku sve zavrsilo za mene. Toliko me je zabolelo,da nisam htela ni da placem ,ni da razmisljam o tome,ni da pricam sa bilo kim o tome. Ta osoba za mene vise ne postoji. Ne postoji i kraj. 

 Ne verujem vise ljudima. Svaku rec primam sa rezervom. Postala sam okrutna prema samoj sebi ,i prema svima ostalima.

Kao da ja ne bih volela da je drugacije. Da imam nekoga ko me voli,koga volim.  

 

Da li su muskarci jedini koji ostavljaju zene u nedoumici ,u vecnom nerazresenom pitanju,ZASTO SE NE JAVLJA? iako je odgovor prilicno jasan  i razumljiv ali neprihvatljiv za vecinu zena koje taj poziv ocekuju.Elem,zanima me ,da li i muskarcima opada samopouzdanje srazmerno sa kolicinom vremena koja protekne u cekanju da se ona javi? Nekad uhvatim sebe ,da cekam da mi se javi prvi,jer ukoliko se to desi,osecam kako mi je moje samopouzdanje vraceno,moj ego je netaknut. Da li je ustvari samo to,to? Da li smo toliko nesigurni u sebe pa tu nesigurnost testiramo kroz musko zenske odnose?  Uvek ,sa kojim god likom da sam se vidjala ,bila u vezi,uvek je u pocetku postojao taj problem,ta nelagodnost. Da li da mu se javim prva ili da cekam? Ukoliko bih se odlucila na cekanje,svakim satom bivala bih sve nervoznija. Onda posle ne znam koliko tacno vremena ,krece preispitivanje i smisljanje svih mogucih razloga zasto se ne javlja. Pa mozda nema kredita,izgubio je telefon,mozda je pogresno upisao tvoj broj,mozda je otisao na neplanirano putovanje u Narniju,jer je zaspao u ormanu ,i sada pokusava da nadje put nazad ,a dobro znas da u Narniji nema dometa :D . I jos milion drugih razloga smo u stanju da izgovorimo,osim onog jednog,koji se samo nasluti u vazduhu. Jednostavno ga ne zanimam. Ne dopadam mi se. Msilim da se svi najteze suocavaju sa ovim. I ja sam ,priznajem,ali onda  mi se u kratkom periodu dogodio surov niz losih frajera,i shvatila sam da istina zaista oslobadja. Brzo sam raskrstila sa svakim ,a jos brze se pojavio novi. Onda shvatis ,da frajera ima na svakom cosku,ali caka je u tome,sto ces neke zanimati,neke ne. Sto brze se pomirimo sa cinjenicom,brze cemo pomoci sebi. Zamislite koliko bi smo sebi ustedele vremena kada bi smo prihvatili ovu istinu :D cMOK,cmok

Posle milion puta ponovljenih gresaka ,i gluposti,posle ne znam koliko puta vidjene situacije ,i mog gubitka ,ja uvek postupim isto. Uvek zaboravim da me je povredio i nestao bez pozdrava ,i onda se vraca kao da se nista nije desilo,i ja uvek pomislim kako ce ovog puta biti drugacije. Ne mogu da verujem da posle TOLIKO PUTA ,ja i dalje mislim da ce se nesto promeniti,pa stvarno,i posle se pitam zasto me je drugarica toliko ubedjivala da ga iskuliram ,tj ne samo drugarica nego svi ljudi sa kojima se druzim. Nije kao da dopustam drugim ljudima da odlucuju umesto mene,ali znam da bih i ja isto postupila da sam na njenom mestu. Rekla bih iskreno misljenje,ne bih sigurno rekla ,,Pa sta ima veze sto je takav skot prema tebi,nastavi da se vidjas sa njim,, To nijedan pravi prijatelj ne bi uradio,sada razumem zasto je bila toliko okrutno iskrena sa mnom,ali ja sam se samo pravila da je slusam. Pa zasluzujem ovo ,da budem ispaljena,zasluzujem jer ne znam koliko mi je jasno pred ocima stajalo KRENI DALJE ,NE ZANIMAS GA , ali nekako sam uvek odbijala da poverujem u to,i uvek iznova pokusavam. Ne znam sta mi je davalo motivaciju ovih godinu ipo dana. Za godinu ipo dana ,ja i dalje imam osecaj nervoze kada hocu da mu se javim,i dalje razmisljam da li bi bilo okej da mu se javim prva ,i dalje zatreperim kada mi se iznenada javi samo da vidi sta radim. Koliko sam jadna. I eto ,opet me je ispalio. Rekla sam mu da mu je ovo zadnja prilika,ovo vece je trebalo da bude TO vece. Vece kada cemo pokusati zadnji put,vece kada ce se sve promeniti. Toliko mi je sve delovalo savrseno dok mi je govorio da zeli da se potrudi da zeli da promeni sve. I ja sam poverovala naravno,glupaca. Da bi dosao taj  dan,a od njega ni traga ni glasa. Ponovo prozivljavam isti odvratan osecaj na svojoj kozi,PONOVO. Kao da nije dovoljno peklo prethodnih milion puta. Ali ,sto je mnogo mnogo je. Jedino sto mi preostaje ,jeste da ga obavestim da je ovo bila zadnja prilika. Jer mozda jesam bila toliko naivna i glupa sve ovo vreme,ali i takvim stvarima mora da dodje kraj . 

Moj zivot se promenio onog trenutka kada sam ga shvatila kao borbu,kao igru,kao izazov koji mi se svakoG dana stavlja pred ocima. Pre pola godine,plakala sam zbog svake sitnice. Danas vise ne placem , i ne tugujem. Nemam vremena za osvrtanje unazad i preispitivanje sebe. Danas je ono sto dugujem sebi,danas ili novu sansu. Odlucila sam da prestanem da zalim nad stvarima koje se nisu desile i u kojima nisam uspela. Ustala sam i odlucno krenula da se borim za sebe. Da kidam i da se otimam. Osecam se kao u ringu,svakog trenutka svog zivota. I zato sam sada spremnija kada se pojavi neka prepreka,zato sada vise ne ocajavam nego pokusavam dok ne uspem,jer poraz nije opcija