Navika je cudo
Naviknemo na to da nekog nema naviknemo da je neko stalno tu,naviknemo da nas neko stalno povredjuje,i naviknemo da se neko stalno vraca.
Skoro celog zivota pisem,tako da svakog trenutka imam uvid u razne situacije i trenutke kojih se mozda ovako ne bih secala.
Pa sam tako juce citala jedan deo svog zivota ,kada sam zapravo bila srecna,ne greska ,kada smo zapravo bili srecni. Zajedno. Kada si rekao da ti je lepo samnom i da hoces da tako bude svako vece ,da mogu da ti verujem ,da je sve savrseno.
I plakala sam cesto ovih dana,Jer nisam mogla da prihvatim istinu.Da se taj period nikad nece vratiti,koliko god ja to zelela. Prihvatila sam da sam ti niko i nista i da bi ti samo da me iskoristis.
I to je u redu,zar ne...Barem mi je to sto sam shvatila ustedelo jos nekih godinu dana zivota.
I kad god kazem kraj gotovo,evo tebe iza coska. Izgleda da bas volis ovu igru.
Meni je vise svEjedno.
