U zemlji cuda

Mislila sam uvek,da je samar bolan. Ne,ne brinite se nisam zrtva fizickog zlostavljanja. Nije kao da sam puno samara u zivotu dobila :D.Vise su to bile vaspitne cuske,ili rezultat svadje sa bratom :D .Ali,svi znate onaj osecaj ,kada ruka krene da vam prilazi obrazu,telo se refleksivno odbrani,podignete ruku ili se pomerite. A i da ne uspete da se zastitite,taj bol traje par sekundi. Samar od kojeg ja nikad nisam uspela da se odbranim,bio je samar secanja.Samar uspomena koje su zabranjene. Ali najveca greska je sto sam uopste pokusala da se branim .Jer ,ako pokusate da ih potisnete one se vrate ka vama sa jos jacom namerom da vas slome,i pecnu. Mislite kraj,a onda dodje subota uvece. Ubedjujete sve ostale,a najvise sebe,da vam je super,jos bolje sto ste sami,a zapravo,ne bi mi bilo lose da imam nekoga ko ce barem veceras biti samnom. Nije kao da ja ne umem da budem sama,nisam ja ,,jedna od tih,, ali prosto primila sam dosta samara u poslednje vreme. I ovi samari,ne peku kao oni gore navedeni,po par sekundi. Ovi samari,ostavljaju dubok oziljak, i dugo peku. A leka zapravo nema,jedini lek je prihvatanje. Zivim za dan kada cu te sresti sa njom,srecnog i zaljubljenog.Zivim za dan kada cu te pogledati pravo u oci,i videti neku drugu zenu. Iako sam uvek sumnjala da je taj pogled vec neciji,nikad dovoljno moj.Samo zelim da nestane prokleta nada. I prokleta zelja. Opasno je,o boze opasno je ,kada mi kroz glavu prodju zive slike nekog ne tako davnog vremena. Pozellim da te nadjem  i da ti kazem da se kajem.Ali,ne ,ipak se suzdrzim,ovog puta nece biti tako lako da se slomim.Ako sam samare trpela do sad,trpecu ja jos dugo,sada sam barem svesna da mogu. ....