U zemlji cuda

Mrzim kada mi kažu,ma ne brini se naći ćeš i ti nekoga. Jao,pa kako to da nemaš dečka? Pa eto,zato. Zato što u poslednjih ne znam koliko,svaka moja veza ne traje duže od jedne večeri,nekad zato što ja to nisam želela ,nekad zato što je to jednostavno tako. U početku sam mislila kako od jedne jadne večeri,zaista može da nastane neka ljubavna priča. Zapravo,ne može,u mom slučaju nikako,niti je ikada mogla. Prvo sam imala tako kratke i beznačajne veze jer sam negde u dubini verovala da je možda bas on taj,možda zapravo postoji i mrvica nade za nas i bla bla. Ali sada uskačem u tako prazne beznačajne i ne-sećam-se-više-njegovog-imena veze baš zato što znam da hvala bogu ništa ne može da ispadne od nas ,jer mi smo samo dva slučajna pijana prolaznika,mi smo jedno drugom samo usputna stanica,mi se znamo samo večeras ,i nikad više, i onda dodje kraj večeri,i ja pobegnem ,naravno,i više  se nikad ne javim,osim ako oni mene ne nadju ,nekako. Čemu? Odavno sam prestala da verujem da će se pojaviti neki lik kome je zapravo stalo do mene. Haha ,tako nešto sam samo na filmu videla. I baš zato što sam to shvatila prestala sam da patim i da tražim nemoguće od ljudi,jednostavno uživam u trenutku. Možda ne baš trenutku ispunjenom leptirićima u stomaku,ali jebiga. Nisam od strpljivih ljudi koji veruju u romantične susrete. Nisam ,i šta da radim. I mogu svi da me osudjuju što tako olako uskačem u ,,inetrakcije,, sa raznim nepoznatim osobama,ali to sam ja ,i neću to menjati,bar dok mi ne dosadi. Jer,da sam navikla na neko sa mnom postupa onako sa ljubavlju,možda bi sve sad bilo drugačije. Ovako sam navikla ,ovo je moj život,i kao što neko ne može tek tako da bude sa nekim samo na jednu noć,bez očekivanja za nešto više,tako ni ja ne mogu da budem sa nekim na duže i tako ni ja ne mogu i ne znam da li smem da dopustim sebi da očekujem od nekoga nekad nešto više.