U zemlji cuda

Telefon je zvonio,pogledala sam u ekran i samo ga vratila u dzep.  Na neke pozive nemas snage da odgovoris,pogotovo kada znas da si ti kriva za sve. Radi se o njemu,koji me je ubio,umrtvio. Ziva sam ja,ali kao i da nisam. Nisam se cula sa njim dva ipo meseca. Resena da zavrsim to za sva vremena. Ali onda te veceri stvarno sam preterala . Kajem se sto sam ga u pijanom stanju zvala da ,,ovako bezveze,, popricamo. U poslednje vreme stvarno ne znam za granice,i ponasam se kao poslednja divljakusa. Da mi je bio glas razuma te veceri da je mogao da kaze,alo kretenu,ne zoves osobu koja te je smrtno uvderila i nikad se za to nije izvinio,ne ,njega ne zoves da porpicate.  Jebiga,znala sam i dalje njegov broj napamet.  I niko nije mogao da me spreci. I ne secam se sta smo pricali,nadam se da nisam laprdala previse,uglavnom rekao mi je da mu se javim sledeceg dana pa da se ispricamo. Naravno da to nisam uradila,nisam mogla,jer sam se setila zbog cega mu nisam odgovarala na pozive i poruke dva ipo meseca. 

Ali naravno zvao je on mene,i jednom sam se javila. Nisam ni bila svesna da ce me naterati da se osecam toliko slabo,i toliko lose,i toliko nemocno. Samo sam cula njegov glas i osetila sam slabost. Nisam znala sta da kazem. Morao je da ide pa je rekao da ce me nazvati.

Ocekivala sam da ce to i uraditi tako da sledeceg puta kada je  nazvao samo sam ostavila telefon sa strane. Nisam mogla da se suocim sa njim,ne opet. Ne postoji osoba na svetu koja moze toliko da me ucini nemocnom . Osetila sam kako mi se glas menja dok pricam sa njim.

Cini me bolesnom,pored njega samo pozelim da se unistavam,da opet ne znam gde se nalazim,da ne znam ni ja.

Ne bih volela da me vise ikad pozove,niti da ga vidim ponovo ikada vise. Bar ne u narednih 15 godina. Zelim da vise nikada ne upoznam osobu koja bi mogla da ucini da se osecam tako. Usamljeno i nemocno,i malo i bezvezno.

Volela bih da mogu da zatvorim oci,i da obrisem sve to u svojoj glavi. 

Toliko me je uhvatila neka panika i toliko želim da najdem nekoga bilo koga toliko želim da budem sa nekim i samo o tome razmisljam,ali ne u smislu fali mi ljubavi zelim da budem voljena. Zelim samo da imam nekog blizu kako bih mogla da mu slomim srce. Da,to je moj hobi ovih dana. Sto vise njih povredim,to se bolje osecam . Valjda ,duboko u sebi verujem da,sva ta srca koja slomim,i sve te osobe kojima okrenem ledja,treba da nahrane prazninu koju imam u sebi. Da sakriju ono jedno slomljeno. Moje srce. Prvo patis ,onda se smiris i pa krenes da ga mrzis iz dna duse,onda ti postane svejedno,a onda shvatis da ne mozes vise tako olako da dajes srce svima,i zakljucas ga,i krenes hladnokrvno da povredjujes sve oko sebe. 

Uhvatila sam sebe praznu. Bez trunke ičega u sebi. Bez bola ,bez tuge,bez sreće,bez igde ikoga. Praznu i samu. Uhvatila sam sebe razbacanu na sve strane. Nekad sam mislila da tačno znam šta zelim od zivota. Onda su došli dani kada sam shvatila da više ne znam ni da li sam ja ta osoba koja je nekad sve to mislila da zna. Mislim da nisam. Sad sam osoba koju zatičem sve češće izgubljenu sa flašom,u zagrljaju sa neznancima, osobu koja bezi čim neko pokuša da joj se priblizi. Zato je lakse,prigrabiti flasu i neznanca,lakse je zatvoriti oci na sve probleme,i smejati se. Lakse je praviti se da upravo sada prozivljavas sve sto si hteo nego se suociti sa istinom. I onda sve vise pocinjem da prihvatam cinjeniicu da je ovo moja istina. I sve sam vise ogorcena sama skitnica .